Alkoholizam kao maladaptacija se može sagledati kroz sintezu biopsihosocijalnog pristupa bolestima zavisnosti i modela koji primenjuju grupe za tretman alkoholizma i klubovi lečenih alkoholičara u Srbiji.
Autor: Milan Janković, psiholog, terapeut Kluba lečenih alkoholičara „Zemun“
Maladaptacija je loše prilagođavanje, neadekvatno reagovanje na životne situacije u psihološkom i socijalnom, ili u slučaju alkoholizma – biopsihosocijalnom smislu.
Maladaptivna ponašanja često služe tome da se izbegne realno suočavanje sa neprijatnim okolnostima u životu.
Umesto da čoveku budu od pomoći, takva ponašanja zapravo pogoršavaju situaciju. U slučaju konzumiranja alkohola taj takozvani „lek“, zapravo otrov, privremeno otupljuje čoveka i stvara iluziju rešenja.
S druge strane, srednjeročno i dugoročno, alkohol uvek vodi problemima većim od onih koji se njime pokušavaju „rešiti”.
Hipokrat je govorio: „Pre nego nekoga izlečiš, pitaj ga je li spreman odreći se onoga što ga je učinilo bolesnim?“
Zašto bi neko istrajavao u alkoholičarskom ponašanju i nezdravom načinu života, tako destruktivnom za samog alkoholičara i njegovo okruženje?
Treba imati u vidu da je i loše prilagođavanje neka vrsta prilagođavanja, način funkcionisanja koji obezbeđuje neku izvesnost u životu.
Makar ta alkoholičarska izvesnost bila loša i neprijatna za alkoholičara i okolinu, mnogo energije je već uloženo u njeno održavanje.
Ma koliko nezdravo i destruktivno njegovo „rešenje“ bilo, alkoholičar ga se ne odriče lako i braniće ga svim mogućim sredstvima.
Zavisničko ponašanje i maladaptacija
Da bi neko ponašanje bilo okarakterisano kao zavisničko ponašanje ono kod osobe najpre mora da izaziva žudnju.
Pored toga, osoba u njemu privremeno pronalazi zadovoljstvo ili utehu, dok dugoročno takvo ponašanje proizvodi negativne posledice. Takođe je praćeno i nemogućnošću da se sa tim ponašanjem prestane, odnosno da se od njega apstinira.
Ova definicija pokriva zavisnost od alkohola, narkotika, kocke, ali i nove zavisnosti koje su medicinski priznate: zavisnost od interneta, kupovine…
Kad pitamo alkoholičare šta su dobijali od svog zavisničkog ponašanja na kratke staze, oni obično navode:
♣ beg od bolnih, neprijatnih doživljaja i emocija
♣ ublažavanje stresa
♣ osećaj kontrole
♣ ublažavanje simptoma depresije i anksioznosti
♣ uzbuđenje, zadovoljstvo…
Dakle, iza razloga koje zavisnici navode zapravo stoje uobičajene ljudske potrebe. Potreba za sigurnošću, za zadovoljstvom, rešavanjem nekog bola ili neprijatnosti…
To sugeriše da je zavisnost u svom početku često bila pokušaj osobe da zadovolji neku svoju neispunjenu ljudsku potrebu .
Odnosno, bila je pokušaj zavisnika da određeni „problem“ reši kako zna i ume, makar i na nezdrav način.
Alkoholizam i maladaptacija
Život neizbežno sa sobom nosi neke bolne trenutke i periode. Važno je da kao ljudska bića znamo kako da bol doživimo i proživimo, kako bi mogli nastaviti sa svojim životima.
Zašto alkoholičari osećaju takav bol da ne mogu sa njim biti ili se nositi sa njim na neki zdraviji, manje škodljiv način? Otkud to da kod lečenih zavisnika često i premorbidno postoji osećaj nedostatka kontrole i nezadovoljstvo životom?
Ljudi su biopsihosocijalna bića, a alkoholizam je biopsihosocijalna bolest, kako u smislu posledica, tako i u smislu njegovih uzroka.
Zaista, ne možemo razdvojiti našu biologiju od naše psihe i našeg funkcionisanja u socijalnom kontekstu. Te tri sfere našeg bića su međusobno usko povezane.
Alkoholizam kao bolest zavisnosti nije prosto stvar izbora, a nije ga moguće svesti ni na genetiku.
Sve bolesti zavisnosti stvaraju uočljive abnormalnosti u strukturi i funkciji mozga, a alkoholizam vremenom oštećuje i sve druge delove organizma.
Dobiti od zavisničkog ponašanja
Bitno pitanje može biti: šta alkoholičar zapravo ima od svog zavisničkog ponašanja?
Ako bolest zavisnosti nije osnovni problem, već pokušaj rešenja problema na nezdrav i disfunkcionalan način, postavlja se pitanje:
Koji je zapravo osnovni problem i kako je do njega došlo?
Nakon uspostavljanja apstinencije, sa napretkom lečenja važno je kontinuirano se baviti alkoholičarskim ponašanjem pacijenta i konfronitirati ga sa istim.
Takođe je korisno za lečenje saznati šta je pacijent alkoholom otupljivao, nastojeći da sebi i drugima skrene pažnju sa toga.
Izgleda da je obično reč o nekim neprijatnim doživljajima, o nekom emocionalnom bolu.
On se ponekad može manifestovati i kroz simptome depresije, anksioznost, socijalne fobije, posttraumatski stresni poremećaj…
Alkoholizam kao maladaptacija
Iako izgleda da govorimo isključivo o sekundarnom – simptomatskom alkoholizmu, verovatno je da i primarni alkoholičari nisu pošteđeni spomenutog emocionalnog bola.
Sekundarni alkoholizam podrazumeva prvenstveno individualnu maladaptaciju.
Primarni alkoholizam bi mogao biti šire društvena, kulturom uslovljena maladaptacija na potencijalno još dublje potisnute, u društvu ukorenjene emocionalne probleme.
Po dr Gaboru Mateu, pri lečenju bolesti zavisnosti pitanje koje se mora postaviti nije: „Otkuda zavisnost?“, već: „Otkuda bol?“
On smatra da je korisno zagledati se u život pacijenta, ako želimo pronaći odgovor na to pitanje. Takođe veruje da što je veće probleme osoba imala u detinjstvu, veći je rizik od razvijanja bolesti zavisnosti.
On kaže: „Neće svaka traumatizovana osoba postati zavisnik, ali je svaki zavisnik traumatizovana osoba.“
Pošto uzroke bolesti zavisnosti možemo pronaći u detinjstvu, da vidimo šta je to trauma?
Psihološka trauma je po definiciji reakcija na životne događaje za koje osoba nema odgovarajuće kapacitete i veštine da ih prevlada.
Zbog ograničenosti kapaciteta za prilagođavanje, spektar događaja koji mogu biti traumatični za malu decu je značajno veći nego kod odraslih.
Funkcionisanje mozga i zavisnost
Zloupotreba alkohola utiče na funkcionisanje mozga, tako što utiče na lučenje raznih neurotransmitera u njemu.
Uticaj alkohola na moždane centre za zadovoljstvo
Alkohol utiče i na transmitere zadužene za doživljaj zadovoljstva, što podstiče razvoj i uspostavljanje zavisnosti od alkohola.
Endorfini su supstance koje podižu prag bola, proizvode smirenje i osećaj povišenog raspoloženja.
Endorfini imaju važnu ulogu u procesu emocionalnog vezivanja, koje je osnova opstanka naše vrste. Ljudska novorođenčad su bespomoćna i ne mogu opstati ako ne dođe do vezivanja za roditeljsku figuru, koja brine o njima.
Lučenje endorfina pri konzumiranju alkohola moglo bi dovesti do vezivanju za supstancu i njene efekte.
Dopamin je hemikalija koja je u mozgu zadužena za regulisanje procesa motivacije.
Bez njega, mi bi zapali u stanje potpune obamrlosti.
Dopamin se prirodno luči:
– kad ispitujemo i otkrivamo nešto novo
– kad tražimo hranu ili seksualnog partnera, i
– kad god postoji nešto što nas podstiče
Kod alkoholičara, alkohol vremenom postaje primarni, pa i jedini podsticaj
Uticaj alkohola na moždane centre za stres i kontrolu impulsa
Treći važan segment mozga na koji alkohol utiče je deo koji je povezan sa reagovanjem na stres, a on uključuje:
– hipotalamus
– kontrolu autonomnog nervnog sistema, i
– lučenje hormona stresa – adrenalina i kortizola.
Doživljaj stresa je važan za opstanak, jer signalizuje organizmu da se mora suočiti sa nekom situacijom ili pobeći od nje. Opet, hroničan stres je poseban problem, jer je povezan sa nastankom i održavanjem različitih telesnih oboljenja i psihičkih poremećaja.
Pošto obično imaju problem sa regulacijom stresa, alkoholičari sebe otupljuju alkoholom
Istraživanja sugerišu da je stres među najvažnijim, možda i najvažniji faktor koji utiče na pojavu relapsa u bolestima zavisnosti. U alkoholizmu, to znači da stres dovodi do povećanja rizika od recidiva i propijanja.
Četvrto, kod ljudi obolelih od alkoholizma i drugih bolesti zavisnosti javljaju se abnormalnosti u delu mozga zaduženom za kontrolu impulsa.
Alkohol i druga sredstva zavisnosti negativno utiču na ova četiri sistema u mozgu.
Uticaj sredine na razvoj mozga
Sa druge strane, postavlja se pitanje: šta je bilo pre? Kako se mozak razvijao? Odgovor je: U INTERAKCIJI SA SREDINOM. Dakle, šta će se razviti u mozgu i kako, zavisi od uticaja iz sredine.
Plastičan primer toga je sledeći misaoni eksperiment. Kada bi zdravo novorođenče ostavili u mraku nekoliko godina, ono verovatno nikad ne bi progledalo i ostalo bi doživotno slepo!
Deo mozga zadužen za vid zahteva stimulaciju svetlosnim talasima da bi se razvio.
Ako svetlosti nema mozak se prilagođava, po principu: „Nema svrhe da razvijam vid. Bolje da razvijem druga čula – dodir, sluh, miris.“
Danas znamo da je sredina često faktor koji pokreće ekspresiju određenih gena.
Vaspitanje dece i traume u detinjstvu
Za zdrav razvoj detetovog mozga presudna je interakcija između roditelja i deteta, naročito u ranom detinjstvu. Istraživanja pokazuju da na razvoj detetovog mozga faktori iz sredine utiču još dok je ono u majčinoj utrobi.
Roditelj mora biti prisutan u životu malog deteta i adekvatno odgovorati na njegove potrebe, kako bi se dete zdravo razvijalo.
Roditelji koji su pod stresom i nisu dobro, ne mogu biti prisutni u životu svog deteta na odgovarajući način.
Problem je to što se detetov mozak baš tada najintenzivnije razvija.
Jasno je da u tom slučaju dete nema kapaciteta da razume roditelja koji je pod stresom i kako to da roditelj ne odgovara na njegove potrebe na odgovarajući način. Iz takve situacije malo dete izvlači osnovne zaključke o sebi i svetu, koji će u daljem toku života odsudno uticati na njega.
Odsustvo roditeljske brige dete može npr. da tumači kao da ono nije vredno pažnje. Stiče utisak da svet nije mesto gde njegove potrebe mogu biti na odgovarajući način zadovoljene. Opet, što je veća i kvalitetnija povezanost deteta i majke, dete je sigurnije u prihvatanju samog sebe i ostatka sveta.
Što više ljubavi dobija, biće sposobnije da ljubav pruži. Povezanost je važna za razvoj deteta isto koliko i disanje ili hrana.
Istraživanja pokazuju da što ljudi imaju problematičnija i traumatičnija iskustva u detinjstvu, verovatnije je da će kasnije razviti bolest zavisnosti. Isto to važi i za niz drugih psihičkih poremećaja i somatskih oboljenja.
Rehabilitacija u klubovima lečenih alkoholičara
Čovekov mozak se razvija celog života pa je, pod odgovarajućim uslovima, moguće nadoknaditi dosta onoga što je ranije propušteno.
U tom smislu, uloga grupnog tretmana alkoholizma i klubova lečenih alkoholičara mogla bi biti velika.
Kroz grupni terapijski rad i produženu rehabilitaciju u klubovima lečenih alkoholičara uspostavlja se i održava apstinencija. U interpersonalnom kontekstu reguliše se ponašanje i alkoholičarima se omogućava zdravija readaptacija – ponovno, adekvatnije prilagođavanje.
Tokom lečenja se razvijaju kapaciteti za oslanjanje na zdrave sisteme podrške u grupi, klubu i porodici, kao i na stečena, konstatno obnavljana znanja i uvide o sopstvenoj bolesti.
Tokom lečenja i rehabilitacije alkoholičar se osnažuje i uči da bude nezavistan.
Takođe, uči kako da razvija zdravije i realnije spoljašnje i unutrašnje oslonce.
Time se stvaraju uslovi da lečeni alkoholičar živi zdravijim i smislenijim životom.
Kvalitetno lečenje i rehabilitacija omogućavaju lečenom alkoholičaru da se sad uspešnije suočava sa bolovima i stresovima koje život neumitno nosi.
UMESTO ZAKLJUČKA: „Dozvoli svemu da se dogodi, lepoti i užasu, samo nastavi dalje, nijedno osećanje ne traje zauvek.“
Rajner Marija Rilke
