Članci o alkoholizmu

Nova interesovanja tokom lečenja mog alkoholizma su se pojavila postepeno, sa napretkom samog lečenja.

Oporavak od alkoholizma nije samo prestanak konzumiranja alkohola, već duboka lična promena – promena načina razmišljanja, osećanja i življenja. U tom procesu ključnu ulogu imaju razvoj novih interesovanja, izgradnja zdravih vrednosti i preuzimanje odgovornosti za lečenje mog alkoholizma i dalji život.

U periodu pijenja alkohola, mnoge stvari koje su nekad imale smisao gube značaj. Interesovanja se sužavaju, odnosi slabe, a svakodnevica se vrti oko alkohola. Ulaskom u proces lečenja alkoholizma, javlja se potreba da se taj prazan prostor ispuni nečim novim i zdravim.

AUTOR: Grigorov Perica, član kluba lečenih alkoholičara „VMA“ Beograd

Razvoj novih interesovanja je važan korak ka stabilnoj apstinenciji od alkohola tokom lečenja mog alkoholizma. To mogu biti proste stvari: šetnje, čitanje, bavljenje hobijem, učenje novih veština ili više vremena provedenog sa porodicom.
Nova interesovanja pomažu da se misli skrenu sa poriva za alkoholom i daju osećaj svrhe i zadovoljstva. Vremenom, ona postaju novi oslonac u životu.

Paralelno sa tim, dolazi do promene vrednosti. Umesto trenutnog zadovoljstva i bežanja od problema, u prvi plan dolaze zdravlje, poštenje, odgovornost, stabilni odnosi i lični razvoj. Ove nove vrednosti ne nastaju preko noći, već se grade kroz svakodnevne odluke i trud.

Nova interesovanja tokom lečenja mog alkoholizma

Lečenje od alkoholizma sam započeo na Klinici za psihijatriju VMA 24. novembra 2016., na svoj 47. rođendan. Vreme provedeno na zatvorenom odelenju Klinike predstavljalo je početni mentalni kapital novog života. Svaki dan proveden bez alkohola doživljavao sam kao početak uspeha.

Na početku mi očekivanja nisu bila naglašena, već sam bio zadovoljan činjenicom da raste broj dana bez alkohola. Globus u glavi se polako okretao prema stvarima, aktivnostima i namerama koje treba da čine smisao života.

Sama činjenica da ne pijem predstavljala mi je zadovoljstvo. Negde u podstvesti sam bio ubeđen da će početi da se otvaraju putevi ličnog uspeha.

Nisam žurio. Analizirao sam sebe i svoje mogućnosti, pa sam svoja interesovanja usklađivao sa sposobnostima.

Tada sam još uvek bio zaposlen u Vojsci, a dopunski sam radio na privatnom parkingu što mi je obezbeđivalo dodatni prihod.

U proleće 2017. srećem poznanika, koji mi predlaže da vanredno pohađam fakultet Primenjenih nauka – smer „drumski saobraćaj“, sa čime sam se ja kroz službu u Vojsci već bio praktično upoznao. Prihvatio sam, jer su mi priznati ispiti sa Vojne Akademije i polagao sam samo stručne ispite.

U julu 2019. sam diplomirao, i tada sam osetio značajno lično zadovoljstvo. Iste godine sam položio vozački ispit za “C“ kategoriju. Postavio sam sebi pitanje: Da li bih uspeo da sam nastavio da pijem?

Prethodne 2018. sam konačno dobio dvojno državljanstvo Republike Bugarske, što je meni značilo da nesmetano mogu raditi u nekoj od zemalja Evropske unije.

Promena alkoholičarskog ponašanja

U toku apstinencije sam u pozitivnom smislu menjao sebe i svoje alkoholičarsko ponašanje.

Prestao sam da definišem stvari koje bih želeo, jer mi se nisu poklapale sve kockice mozaika kako da ostvarim želje.

Okrenuo sam “ploču“ i počeo sam da jasno definišem ono što ne želim. Od sebe zam odbacivao sve što mi je bilo neprijatno, poput pojedinih ljudi iz okruženja, mesta na kojima se nisam osećao prijatno, odbacivao sam čak i garderobu i obuću.

Okružio sam se manjim brojem ljudi koji su mi prijali, posvetio sam se putovanjima, šetnjama, čitanju knjiga i slično.

U globalu, bio sam zadovoljan postignutim. Nastavio sam da razgovaram sam sa sobom i stalno sam sebi zadavao zadatke u skladu sa mogućnostima.

Tako sam počeo da vršim lične pripreme za eventualni odlazak na rad u inostranstvo, pohađao sam osnovni kurs poznavanja Nemačkog jezika, kurs Rukovaoca građevinskim mašinama, kurs Rukovaoca viljuškarom, kurs Međunarodnog transporta robe.

Kroz proces kurseva sam pre svega uživao jer sam imao stalno naglašenu paralelu da do svih navedenih realizacija ne bi došlo da sam nastavio da pijem. U stvari, možda ne bih bio ni živ. Kroz period apstinencije sam puno pridavao važnost duhovnoj strani, odnosno mentalnom jačanju.

Posvetio sam se pažljivije Pravoslavnoj veri, postovima, čitanju literature duhovnika, što mi je pomoglo da iz mene iščezne kolebanje u mnoštvo situacija.

Znam ko sam, znam koliko i šta mogu, znam šta ne želim, znam šta je korisno a šta štetno, znam da sam izabrao pravi put.

Preuzimanje odgovornosti za lečenje mog alkoholizma

Međutim, najvažniji deo oporavka je preuzimanje odgovornosti za produženo lečenje mog alkoholizma. To znači priznati sebi problem, prihvatiti posledice prethodnog ponašanja i aktivno raditi na promeni.

Niko drugi ne može uraditi taj posao umesto mene. Terapija, podrška porodice, i okruženja jesu važni, ali lična odluka i istrajnost su ključni.

Preuzimanje odgovornosti podrazumeva:redovan dolazak na terapije i poštovanje preporuka

• iskrenost prema sebi i drugima
• suočavanje sa problemima bez bežanja
• razvijanje discipline i zdravih navika
• prihvatanje grešaka kao dela procesa, a ne kao razlog za odustajanje.

Važno je naglasiti da oporavak nije pravolinijski proces. Ima uspona i padova, ali svaki korak napred je uspeh. Razvijanjem novih interesovanja i vrednosti, kao i preuzimanjem odgovornosti, postepeno gradim stabilan i ispunjen život bez alkohola.

U procesu lečenja hvatao sam se u koštac sa obavezama i realnim potrebama. Napravio sam prioritete i krajnje disciplinovano sam pristupio rešavanju obaveza.

Trudio sam se da svaka moja izgovorena reč bude praćena adekvatnim postupcima, te sam se na taj način čeličio kroz odgovornost.

Naravno, u kontaktu sa ljudima bilo je i nesuglasica, a da bih sačuvao sebe, bezbolnije je bilo da pružim izvinjenje, bez obzira ko je tog trenutka u pravu. Pod odgovornošću za lečenje mog alkoholizma podrazumevao sam najpre očuvanje duševnog mira

Stvorio sam naviku da 1 – 2 puta mesečno idem u pozorište, tako što sam birao predstave koje su mi bile zanimljive u različitim pozorištima. Interesovao me je i unutrašnji izgled pozorišta a ne samo predstava.

Odnosi sa porodicom i očuvanje zdravlja

Postavši osetno odgovoran, shvatio sam da u mom životu postoje porodične veze koje su zapostavljene.

Stavio sam “prst na čelo“ i shvatio da bez odlaganja moram lično pokrenuti obnavljanje zapostavljenih porodičnih veza, jer me određeni deo rodbine ne poznaje u treznom stanju.

Nedavno sam obnovio dijalog sa sestrom od tetke sa kojom se nisam video više od 25 godina, koja je oftalmolog na više beogradskih klinika, i tom prilikom je pokazala zadovoljstvo što me vidi “normalnog“, pa ćemo u skorije vreme da se češće viđamo.

Takođe, trudim se da upravljam i organizujem svoje vreme, pa sam rezervisao smeštaj za trodnevni boravak u Rumuniji u julu mesecu ove godine, kao i smeštaj u Trebinju, Ulcinju i na Žabljaku u periodu avgust – septembar ove godine.
Finansijske pripreme za predstojeća putovanja su pri kraju.

Još uvek razmišljam o odlasku na rad u inostranstvo, s tim što su motivi splasnuli, mada, nikada ne znam kakva mogućnost može da iskrsne.

U skorije vreme  bi trebao otići do Beča radi kupovine auta, ali mi to nije hitna i neophodna aktivnost.

Da bih održao i poboljšao zdravlje, trudim se da dnevno unosim što više tečnosti, pijem običnu vodu, čajeve, tinkture i tom prilikom se trudim da održim kontinuitet, jer na taj način preventivno utičem na održanje imuniteta.

Sve ovo napred navedeno pokazuje kako sam ja tokom lečenja menjao svoje alkoholičarsko ponašanje, što je i preduslov i cilj uspešnog produženog lečenja alkoholizma.

Šta još trebam promeniti u daljem lečenju mog alkoholizma?

U periodu apstinencije, nisam baš u svim segmentima briljirao. Moram se osvrnuti samokritično na detalje koje sam mogao da unapredim a nisam.

Najpre ishrana; smatram da bih se trebao zdravije hraniti, jer mi je ostala navika iz perioda alkoholizma da su obroci gubljenje vremena, pa sam većinom nastavio da jedem jednom dnevno, ali obilno.

Takođe, osim šetnje, nemam naviku da se bavim dodatnim fizičkim opterećenjima, iako imam potrebne sprave za vežbanje, što negativno utiče na kondiciju i celokupno zdravlje.

Istakao bih još jednu slabost i neodgovornost prema sebi, a to je pušačka zavisnost. Iako dnevno konzumiram manje od jedne paklice cigareta, to za mene predstavlja problem jer imam astmu, i toj navici se za sada bezuspešno odupirem.

Svestan sam šta treba da činim u narednom periodu po pitanju slabosti i loših navika, i otklanjanje navedenih stvari mi je prioritet i dalje.

Oporavak od alkoholizma je put ličnog rasta, kroz nova interesovanja pronalazimo radost, kroz nove vrednosti smisao, a kroz odgovornost snagu da istrajemo.
Taj put nije lak, ali vodi ka slobodi i kvalitetnijem životu.

Za sekundarne dobiti porodice od mog alkoholzma čuo sam tek kad sam kao terapijski zadatak dobio da izvedem ovu temu na klubu lečenih alkoholičara VMA.

Danas govorim kao neko ko je bio duboko u problemu, ko je bio izgubio meru, prešao granicu alkoholizma, ali ko je imao sreću i hrabrost da se zaustavi. Ja nisam počeo piti zato što sam voleo da budem pijan. Mada sam povremeno, kontrolisano znao da popijem sa društvom.

Autor članka je penzionisani vojni pilot, član kluba lečenih alkoholičara „VMA“ Beograd

Počeo sam piti više kada sam počeo da osećam razočarenje, stalno prebacivanje krivice i osećaj da moj trud nema vrednost. Moja supruga je imala tešku depresiju. Bila je i bolnički lečena. U njenoj porodici je bilo suicida. To nije bila mala stvar. Godinama sam pokušavao da je podržim, da budem oslonac, da budem jak.

Ali vremenom, u braku sam sve češće postajao – uzrok svega. Ako je bila loše – ja sam kriv. Ako je supruga bila depresivna – ja sam kriv. Ako nešto ne funkcioniše u porodici – ja sam kriv.

I polako, neprimetno, počeo sam bežati u alkohol. Kod mene alkohol nije bio prvi problem. Bio je posledica. Bio je ventil za: osećaj nepravednosti; osećaj nemoći i osećaj da ništa što radim nije dovoljno ni dobro.

Ali ventil je postao požar. U jednom trenutku sam shvatio – više ne pijem „zbog situacije“. Pijem zato što sam postao alkoholičar. To je bio momenat istine. To je bio težak trenutak, ali iskren. Video sam: da deca gledaju; da atmosfera postaje teška i da bežim, umesto da rešavam.

Preuzimanje odgovornosti za porodicu i sebe

I tada sam morao da biram: Ili ću izgubiti sebe, ili ću prekinuti obrazac. Dugo sam sebi postavljao pitanje ostanka u braku: „Jesam li trebao još da izdržim?“ Mislio sam da je snaga ostajanje. Mislio sam da je odlazak poraz. Ali danas znam: nekad ostajanje nije snaga – nego strah. A odlazak nije poraz – nego odgovornost.

Razlika između krivice i odgovornosti je najvažnije što želim da podelim. Krivica kaže: „Ti si loš. Ti si uzrok svega.“ Odgovornost kaže: „Ovo što radiš nije dobro. Moraš to da promeniš.“ Ja nisam bio uzrok suprugine nasledne depresije. Ali sam bio odgovoran za svoje pijenje. To sam morao da prihvatim. Ne da bih sebe kaznio. Nego da bih sebe spasio.

Alkoholizam jeste bolest, ali on nije jedini problem u braku. Ako sve svedemo na to da je alkoholi-čar kriv za sve – onda nećemo rešiti sistem. Ako partner nosi depresiju, traumu, nezadovoljstvo – to mora da se rešava posebno.

Jedan bolestan član porodice može da destabilizuje sistem. Ali i sistem može da održava bolest. Vremenom sam naučio tri stvari:
1. Ne mogu nikoga da spasavam ako sam ja u haosu.
2. Ne smem dozvoliti da alkohol bude moj regulator emocija.
3. Mir dolazi kada prestanem tražiti krivca, a počnem preuzimati odgovornost.

Sekundarne dobiti porodice od mog alkoholizma

Želim da otvorim jednu osjetljivu temu. Kada u porodici postoji alkoholičar, svi vide štetu. Ali retko govorimo o tome da porodica ponekad, nesvesno, ima i određene psihološke „dobiti“ od toga da jedan član bude problem.

Iako zvuči čudno, porodica ponekad razvije određene „sekundarne dobiti“ od alkoholizma ili obra-sce prilagođavanja:
• Jasna podela uloga – jedan je „problem“, drugi je „spasilac“.
• Fokus na alkoholičara – svi problemi se objašnjavaju alkoholizmom.
• Izbegavanje drugih tema – lične frustracije, brak, nezadovoljstvo ostaju u senci.
• Sažaljenje i moralna superiornost (nesvesno) kod partnera.

To nisu svesne manipulacije, već psihološki mehanizmi preživljavanja. Fokus je uvek na alkoholi-čaru. Dok sam ja pio:
• Glavni problem i krivac u kući bio je alkohol, a sve druge teme su bile u senci.
• Nije se govorilo o depresiji, nezadovoljstvu, ličnoj odgovornosti.
Dok postoji „alkoholičar“, sistem ima jasno objašnjenje za sve i to su zapravo te sekundarne dobiti porodice od mog alkoholizma. To je, paradoksalno, stabilnost – iako je bolna.

Moja supruga je imala tešku depresiju. Ali dok sam ja pio, ona je mogla biti spasilac: ona koja trpi; ona koja upozorava; ona koja se osećala da je bi mogla biti „jača“.
Uloge žrtve i spasioca daju osećaj moralne pozicije.

Moj prestanak pijenja alkohola

Kada sam prestao piti – ta uloga je nestala. Ako je sve bilo „zbog mene“:
• onda niko drugi nije morao da se suoči sa sopstvenim bolom
• depresija supruge je imala spoljašnji uzrok
• nezadovoljstvo u braku i porodici je imalo objašnjenje

Kada sam prestao piti, porodica se suočava sa prazninom: ako više ne piješ – šta je sada problem? To je moment kada se mnogi odnosi raspadnu. Ne zato što je trezvenost loša. Nego zato što nestaje stara struktura.

Ne govorim ovo da bih rekao: „eto, i porodica je kriva.“ NE! Govorim da shvatimo: alkoholizam je porodična bolest. On organizuje ceo sistem. Dok alkoholizam postoji, svi znaju svoje uloge. Kada nestane – svi moraju da pronađu nove. Neki to mogu. Neki ne mogu.

Nestade alkohol, nestadoše i sekundarne dobiti porodice

Kada sam prestao piti alkohol, mislio sam da će sve postati bolje. Ali shvatio sam da moj alkohol nije bio samo moj problem – bio je deo porodične ravnoteže. Kada sam ga uklonio, sistem se promenio. I to nije svako mogao da prihvati.

Sad shvatam da su tada takođe nestale i sekundarne dobiti porodice od mog alkoholizma.

Mislim da je podrška supruge veoma važna, ali je ključ lečenja alkoholizma ipak odluka samog alkoholičara. Sve dok ja nisam doneo odluku, niko me nije mogao izlečiti. Podrška pomaže, ali ne može zameniti ličnu odgovornost.

Priznajem požrtvovanje i ulogu supruge, ali ne predajem joj moć nad mojom trezvenošću. Moja žena je sigurno bila povređena mojim alkoholizmom. Ali povređenost ne daje nikome pravo da stalno prebacuje krivicu za sve.
Kao što moje pijenje nije bilo rešenje, tako ni stalno optuživanje nije bilo rešenje.

Da sam ranije prestao piti, možda bi neke stvari bile drugačije. Ali danas verujem da problem nije bio samo alkohol. Kada sam prestao piti, osnovna dinamika odnosa se nije promenila. To mi je pokazalo da je sistem bio dublje poremećen.

Godinama sam mislio da je ostajanje u braku borba. Danas mislim da je prava borba bila prestati piti alkohol. Odlazak nije bio bekstvo od odgovornosti – bio je prekid obrasca koji je vodio u dublji alkoholizam.

Ne volim reč krivica. Verujem da smo oboje imali svoje slabosti i svoje bolesti. Ja sam odgovo-ran za alkohol. Ona je odgovorna za svoje mentalno zdravlje. Porodični sistem je bio odgovornost oboje.

Podrška supruge jeste dragocena, ali smatram da nijedna supruga ne treba da nosi odgovornost za to da li će suprug piti ili neće. To je odluka i odgovornost svakog od nas pojedinačno.

Moje viđenje porodice kao sistema

Kad kažem da je porodica imala i sekundarne dobitiod mog alkoholizma, ja ne ovorim da je porodica kriva. Govorim da porodični sistem ima više slojeva i da svi u sistemu razvijamo uloge koje nam pomažu da preživimo.

Prihvatam da je to bio sistem u kome smo svi imali svoje uloge. Kada sam ja promenio svoju ulogu, sistem se promenio.

Ali sam odabrao drugačiju, novu ulogu. Biram trezvenost. Biram mir. Biram odgovornost. Ne zato što je neko drugi postao bolji. Nego zato što sam ja odlučio da budem bolji.

Ja sam danas odgovoran za svoju trezvenost. Ne tražim krivca za prošlost. Samo pokušavam da razumem kako sistem funkcioniše, da bismo svi mogli zdravije dalje. Danas ne tražim krivca. Ne tražim opravdanje. Ne nosim bes.

Ovo je moje iskustvo. Ne mora da bude isto kod svakoga. Ali meni je razumevanje sistema pomoglo da ostanem trezan.

Sagledavanje sebe kao ličnosti i kao alkoholičara

Počeo sam piti jer nisam više mogao da nosim pritisak – ratne traume, gubitak porodice, kompletne imovine, prijatelja, potom posle novog braka – opet novi rat, opet traume.

Zatim saznanje za psihičke probleme supruge, dugogodišnja borba sa njenom depresijom i moja odgovornost prema deci i porodici, osećaj da moram sve držati pod kontrolom.

Alkohol je u tom periodu postao način da ućutkam bol, da izdržim, da ne padnem. Ali kada sam prestao piti, dogodilo se nešto što nisam očekivao. Moja trezvenost nije svima donela olakšanje.

Shvatio sam da je moja uloga „onog koji pije“ imala određenu funkciju u porodičnom sistemu. Dok sam ja bio problem, mnoge druge stvari nisu morale da se otvaraju.

To me je navelo da razmišljam o sekundarnim dobitima porodice od mog alkoholizma: o tome kako nekad nesvesno i drugi mogu imati određenu korist od toga što jedan član nosi simptom.

Kada sam prestao piti, shvatio sam da alkohol nije bio uzrok svega, već simptom. Kada sam uklonio simptom, morao sam videti prave uzroke – i da neke od njih udaljim od sebe da bih spasio sebe i decu.

Trezvenost je mene spasila. Spasila je i moj odnos sa decom. Donela mi je mir. Ali me je i naterala da vidim stvari koje ranije nisam hteo ili nisam smeo da vidim.

Sada sam trezan dve godine. Osam meseci sam u Klubu lečenih alkoholičara. Učim, slušam i prihvatam pomoć, zato što želim ostati stabilan. Jer znam da alkohol ne rešava problem. On samo odlaže suočavanje. A ja više ne želim da bežim.

Moja deca su danas odrasli ljudi. Završili su fakultete. Rade, samostalni su. Imamo odličan odnos. Moja kćerka često dođe na VMA u Klub. Sviđa joj se atmosfera.
To mi znači više nego bilo kakvo opravdanje. To je moja najveća nagrada.

Danas nisam besan. Ne govorim loše o bivšoj supruzi. Ne tražim krivca. Shvatio sam da je ona imala svoju bolest. Ja sam imao svoj alkoholizam.

Kako sam rešavao bračne probleme?

Ceo život sam učio da budem racionalan. Kao oficir pilot, emocije nisu smele da upravljaju odlukama. U vazduhu nema mesta panici, nema mesta slabosti. Tamo odlučuje hladna glava. Ta navika da kontrolišem sebe, da potisnem strah, bes, tugu – prenela se i u moj privatni život.

Nisam znao da pričam o onome što me boli. Znao sam da izdržim. Znao sam da funkcionišem. Znao sam da spasavam situacije. Kada su se u porodici pojavili teški periodi, depresija, bol, neizvesnost – ja sam ušao u režim preživljavanja.

Nisam pitao kako sam. Pitao sam šta treba da se uradi. Ali čovek nije avion. Ne možeš beskonačno leteti sa oštećenjem, a da to jednom ne ostavi posledice.

Alkohol je ušao tiho. Nije došao kao porok, već kao olakšanje. Kao pauza od napetosti. Kao način da ne osećam sve ono što sam godinama sklanjao u stranu. Kada sam shvatio da počinjem da gubim kontrolu, morao sam da donesem najtežu odluku – da prestanem. Da spasim sebe. Da spasim odnos sa decom. Da prestanem da budem simptom.

Ali kada sam prestao piti, otkrio sam nešto što me iznenadilo: moja trezvenost nije svima donela mir. Shvatio sam da je moja uloga u porodici, pa i moj alkoholizam, imao određenu funkciju. Dok sam ja bio problem, mnoge druge stvari nisu morale da se vide.

Šta mi je donela trezvenost?

Zato danas ne želim da govorim samo o alkoholu. Želim da govorim o sistemu. O ulogama. O tome šta se dešava kada čovek prestane da nosi tuđa opterećenja i počne da nosi sebe.

Jer smatram da trezvenost nije samo prestanak pijenja. Trezvenost je preuzimanje odgovornosti za svoj život — pa makar to značilo i promenu odnosa, gubitke i nove početke.

U avijaciji postoji pravilo: kada se u letu desi kvar, pilot prvo mora stabilizovati let. Ako počne rešavati sporedne sisteme, rizikuje sve. Danas vidim da je moj alkoholizam bio kao upaljena lampica na tabli – signal da nešto u sistemu nije u redu. Godinama sam gasio lampicu, ali nisam popravljao uzrok.

Kada sam prestao piti, nisam samo ugasio simptom. Počeo sam da stabilizujem let. A kada se let stabilizuje, onda se tek vidi pravo stanje celog sistema. I tada svako u letelici mora da preuzme svoju odgovornost.

Čovek nije avion. Mene je trezvenost spasila. Trezvenost nije samo prestanak pijenja. Trezvenost je preuzimanje odgovornosti za svoj život.

Deca poklone let, meni čoveku koji je vratio sebe. To nije samo poklon. To je poruka. To znači da me vide, kao oca koji je ostao, izborio se i stabilizovao svoj let. Ima nešto simbolično u tome – čovek koji je morao da se prizemlji (spusti na zemlju) da bi preživeo i onda ponovo dobije nebo kao poklon.

Taj novi let više nije bio beg – bio je UŽIVANJE.

Novi Sad ima  deo grada koji se zove  Novo naselje, u njemu je zgrada u čijem je prizemlju Klub lečenih alkoholičara „Dunav“ i njegov predsednik, Darko Janković. Oni su glavni junaci priče o mejnstrimu i marginalizmu. Ispričaću je kroz Darkovu ličnu i moju profesionalnu, dobrim delom i ličnu priču. Kad radiš posao koji voliš, život ti dođe kao slavlje. Darko je, na moj predlog, napisao svoju priču koju je naslovio „Klub i ja“ i dao mi dozvolu da njene delove  koristim u ovom radu.

AUTORI: Doc.dr sci. Adela Zobenica, klinička psihološkinja, porodična terapeutkinja alkoholizma Darko Janković, predsednik KLA „Dunav“ Novi Sad

Klub i ja – prvi deo

U svom alkoholizmu bio sam veoma uporan, istrajan i tvrdoglav. Svi su mi govorili da se manem, da ostavim, da se okrenem boljem životu. Nisam želeo nikoga da poslušam, terao sam po svome, misleći da mene neće. Alkohol nisam negirao, ali nisam shvatao da sam postao alkoholičar i teško bolestan od neizlečive bolesti zavisnosti. Jedan sam od onih koji nisu znali ništa o alkoholu i to sam platio.  Mnogi ne znaju šta je alkohol, šta on nosi, kako se od njega strada i pri tome sa sobom povuče svoje bližnje i drage. Ovo je naknadna pamet treznog čoveka, ali tokom pijenja, nije bilo tako. Napisao sam tekst koji treba da sačuva od zaborava jedan period života kao i da pomogne i ohrabri mnoge koji su krenuli putem alkohola, da je moguć put izbavljenja, a nadležne da opomene da nešto učine kako borba protiv alkoholizma ne bi potpuno prestala.

Nekadašnji odnos naše države prema alkoholizmu

Nekad su u svim većim  preduzećima  postojale posebne socijalne službe, koje su vodile računa o alkoholičarima. Te službe su bile povezane sa zdravstvenim ustanovama i tesno su sarađivale. Postojale su i zdravstvene ambulante i lekari u njima su poznavali gotovo sve zaposlene, alkoholičari i ostali hronični bolesnici su u svojim zdravstvenim kartonima imali oznaku H, često su kontrolisani, upućivani su na redovne i vanredne sistematske preglede.  Alkohol i alkoholizam su uneti u sve zakone u našoj zemlji (Ustav, Zakon o porodici i braku, Krivični zakon, Zakon o obligacionim i parničnim odnosima i dr). Zdravstvene ustanove, bolnice, Instituti, Zavodi, Univerziteti, neuropsihijatri, ugledni lekari, klinički psiholozi, socijalni radnici, specijalni pedagozi, defektolozi su uvideli da alkoholizam uzima maha, da se širi, da silazi u sve mlađu populaciju, među omladinu, pa su počeli pooštravati mere i primenjivati prevenciju.

Osnivanje klubova lečenih alkoholičara u Jugoslaviji i Srbiji

U tu svrhu pri zdravstvenim ustanovama, a kasnije i kao udruženja građana, počeli su se osnivati Klubovi lečenih alkoholičara. Prvi takav klub u Jugoslaviji je osnovan  1963. g pri Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj u Beogradu i KLA “Grbavica” u Novom Sadu, naslonjen na Kliniku za psihijatriju Medicinskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu. Vremenom se broj klubova povećavao, svako veće mesto i grad su imali svoj klub. Maksimalan broj je bio negde 80-tih godina prošlog veka i kretao se oko 50, da bi vremenom  opadao, danas je taj broj oko 12-13, sa tendencijom smanjivanja i nestajanja. U periodu od 60-tih godina 20-tog veka do danas nije osnovano mnogo klubova. Među zadnjim su nastali klubovi: “Mladost” Novi Sad 1987.g; KLA “Dunav” Novi Sad, 1993.g; “Zdravi Život” Ruski Krstur, 2001.g, te zadnji ”Paunov vrt”Beograd,2014.g.

Zajednica klubova lečenih alkoholičara

Javila se potreba za osnivanjem krovne organizacije, koja bi objedinjavala rad svih klubova. Zajednica klubova lečenih alkoholičara Jugoslavije osnovana je 1976.g, pa Srbije i Crne Gore oko 2004.g i na kraju 2007.g Zajednica klubova lečenih alkoholičara Srbije (ZKLAS). Proglašenjem pandemije 2020.g, Zajednica klubova se nije sastajala, svi man-dati izabranom rukovodstvu su prestali (mandatni period 2016-2020.g). Od juna 2022.g ZKLAS postoji samo u glavama nekolicine entuzijasta. Ti ljudi su pokušavali na razne načine oživeti rad Zajednice. Pokušaj nije uspeo. Apatija, otpor, često opurtunizam, nerešen status, nemanje pravog prostora, nemanje novca i drugo. Niko nije želeo da se prihvati velikog posla. Izostala je i podrška Ustanova, Univerziteta, Ministarstava zdravlja, socijalnog staranja, rada, omladine i sporta i drugih. Veliki gradovi i strukture u njima takođe nisu našle interes, tako da danas ZKLAS praktično ne postoji, tj. samougasila se.

Alkoholizam – ogroman problem, a kapaciteti za njegovo rešavanje nevoljni i nedovoljni

Prvi deo Darkove priče dopunjavam sledećim tekstom. Svetska Zdravstvena Organizacija (WHO, 2018.g) upozorava da je alkoholizam treća bolest po smrtnosti, iza kardiovaskularnih bolesti i karcinoma. 3% svetske populacije ima dijagnozu alkoholizam,  ali bi trebalo bar 10-15% (bez dijagnoze). Muškaraca je triput više nego žena (nekad bilo 1:7), leči se samo 10-20% alkoholičara.

Najviše na svetu pije bela rasa i to evropske zemlje, najviše baltičke i zemlje slovenskog sveta. U zapadnoj i severnoj Evropi je potrošnja alkohola 4-8 litara čistog alkohola po stanovniku godišnje, a na istoku Evrope 10-15 litara. Posledice alkoholizma se množe sa 3  (još najmanje 3 osobe imaju posledice na fizičko zdravlje, porodični život, izgubljene radne dane, davanje novca). Srpska porodica  troši 6% budžeta na alkohol. Srbija godišnje potroši po stanovniku 11 litara alkohola, svetski prosek je 6 litara, mi smo četvrti u Evropi. O veličini problema govori i sledeći naslov:

SVETSKI DAN BORBE PROTIV ALKOHOLIZMA

Svetski dan borbe protiv alkoholizma je prvi april, ujedno i svetski dan šale. Tako se nekako shvata i pijenje, sa blagim smeškom i glumljenim neodobravanjem, a alkohofilna kultura u tolikoj meri podstiče pijenje da se apstinencija doživljava kao poremećaj. Na internetu se ređaju godine obeležavanja Svetskog dana borbe protiv alkoholizma.
Svake godine se oglasi neki, uglavnom isti,  Zavod za zaštitu zdravlja iz nekog mesta u Srbiji  i napiše prigodan tekst o opasnostima od pijenja. Apatinska pivara je u saradnji sa Institutom za mentalno  zdravlje napravila (finansirala) priručnik za odgovorno pijenje. Redovno, jednom godišnje, finansira akcije policije za kontrolu vozača na alkohol i droge. To je na globalnom nivou.

Na internetu su i reklame za odvikavanje od alkohola, za dve nedelje, može i kraće: klinika ova, klinika ona: dođeš, dobiješ terapiju i pobediš: veni-vidi-vici. Sve je instant, kao i kuvanje. Nekada smo se zgražavali na zapadne domaćice koje su imale polupripremljenu hranu i ništa nisu “krčkale” kao mi, jer je tako, uz krčkanje, jedino pravo i ukusno. Sad i mi više ne krčkamo, više i ne kuvamo. A terapija, lečenje zavisnosti je krčkanje.

Za alkoholizam u Srbiji danas može se reći: ALKOHOL PIJEMO JAVNO, A ALKOHOLIZAM LEČIMO TAJNO.

Drugim rečima, kako u intervjuu za “Glas koncila”, hrvatski alkoholog Zoran Zoričič (Zoričić, 2020.g) navodi da je u vremenima sve većeg otuđenja čovek sve manje navikao na grupu, ne koristi se i ne prepoznaje njen zaštitini potencijal, često vodi samotnjački život sa surogatima društvenog  i simbolima materijalnog uspeha, te uprkos relativnoj funkcionalnosti, uspeh ili (neuspeh) nema sa kim podeliti i zato plaća cenu bilo kroz poremećaj ličnosti, bilo kroz prazninu sebičnosti, bilo kroz uživanje u jeftinim i lako dostupnim aktivnostima ili psihoaktivnim sredstvima.

Psihijatar, prof. dr Zoran Zoričić je i predsednik Svetskog udruženja KLA. Kao predsednik Svetskog udruženja klubova lečenih alkoholičara prihvatio je poziv kolege Alekseja Baburina, predsednika ruskih klubova, koji je i psihijatar i ruski pravoslavni sveštenik.

On se pre 30-tak godina, boraveći u Rimu i Italiji na svešteničkoj razmeni i saradnji, upoznao sa doktrinom rada KLA, te je tražio pomoć za orgaizovanje sistema klubova u Moskvi. U klubove dolaze vernici koji problem alkoholizma imaju sami ili u porodici. Klubove  vode stručnjaci, po uzoru na zagrebačku alkohološku školu. Tako u Moskvi deluje 30-tak klubova, a isto toliko ih ima i izvan Moskve. Ruske klubove  često vode pravoslavni sveštenici.

ŠTA JE KLUB LEČENIH ALKOHOLIČARA (KLA)?

U lečenju alkoholizma važnu ulogu ima socioterapijski tretman u KLA. Posle jednomesečnog bolničkog /ambulantnog lečenja sledi produžno lečenje i rehabilitacija u Klubu. Prvi KLA je kod nas, u bivšoj državi, otvoren 1963.g. Procena je da je potreban jedan klub na 10.000 stanovnika. KLA je terapija izbora za lečenje alkoholizma, jer terapijski cilj nije samo prestanak pijenja već promena načina života koja je „conditio sine qua non“ u lečenju, a za to je potrebno  najmanje godinu dana rehabilitacije i resocijalizacije boravkom u Klubu.

Klub i ja – drugi deo

Nekad je broj klubova bio veliki. U rad klubova i rad oko njega je bio uključen veliki broj ljudi. Klubovi su imali brojno članstvo. Bile su uključene čitave porodice (sa suprugama i decom). Klubovi su bili dobro organizovani, medusobno su se družili i posećivali. Organizovane su Skupštine i proslave dana klubova. Od 1995.g izrađivan je Termin plan svih događaja u klubovima u Srbiji kao i Zajednici klubova. Uvođenjem Termin plana uveden je red, klubovi su imali svoje termine i pridržavali su ih se, što smatramo velikim uspehom, obzirom na strukture pacijenata i vrstu bolesti. U isto vreme je sačinjena i lična karta KLA sa svim potrebnim podacima. U klubovima se provodila tzv. treća faza lečenja alkoholizma, tj. rehabilitacija, resocijalizacija i edukacija pacijenata i članova njihovih porodica i njihovo vraćanje porodici  i društvu. Klubovi su imali uspeha, nije bilo mnogo recidiva ili nastavaka pijenja.

Moj klub, KLA „Dunav“ Novi Sad

Klub „Dunav“ je osnovan maja 1993.g, a od 1995-2002.g  imao je svoj prostor  u sklopu  Doma zdravlja Novi Sad. Tu smo imali prostor od oko 400 m2, koji je uređen kao zimska botanička bašta, sa mnogo prostorija (sala, kancelarije, kuhinja, sanitarni čvorovi, biblioteka, prostori za rekreaciju i drugo), kompletno opremljen sa svim potrebnim uređajima. Taj prostor su uradili članovi kluba uz pomoć firmi “Neimar” i “NIS” i predusetljivošću Doma zdravlja Novi Sad. Taj prostor je bio reprezenativan, služio je za ugled i primer svim ostalim klubovima u zemlji. Na žalost, taj prostor smo izgubili, morali smo ga predati Hitnoj Pomoći. U tom periodu klub je bio oslonjen na Dom zdravlja, terapeute, nije imao nikakve prihode i rashode.

Klub „Dunav“ postaje udruženje građana

Sledeća faza je bila funkcionisanje kluba kao grupe građana, a od  2010.g promenila se zakonska regulativa. Prema Zakonu o udruženjima postali smo udruženje građana, registrovano u APR-u, sa šifrom delatnosti, matičnim brojem, PIB-om, novim statutom itd.Bili smo prinuđeni da poslujemo kao malo preduzeće. Klub je morao da vodi knjige, izrađuje Završni račun i statistički izveštaj, plaća porez  i drugo.  U početku smo dobijali finansijska sredstva od Gradske uprave za socijalnu zaštitu i brigu o deci, kojoj smo posle reorganizacije u Opštini pripali. Oko 2015.g uvedeno je finasiranje preko Javnih konkursa. U početku je to bilo u redu. Vremenom su se pojavile mnoge organizacije, koje su želele da se okoriste o nas. Bilo je i zloupotreba, manipulacija. Sad nemamo sredstava za razvoj.  Konkurisali smo i u Pokrajini u Sekretarijatu sa socijal-na staranja i demografiju, ali nismo naišli na razumevanja i nismo uspeli proći na 4 konkursa, tako da tamo više ne konkurišemo. U međuvremenu je opalo interesovanje za našu borbu, pa nemamo ni sponzora, ni donatora.  Međutim, klub je uprkos teškoćama napredovao, imao je prostor, rukovodstvo, terapeute i članstvo.

Rad KLA „Dunav nakon 2018.g

Fluktuacija članstva je bila velika, zbog vrste bolesti koju su imali pacijenti članovi kluba. Uspon je trajao negde do 2018.g, kad je iz Kluba otišla dugogodišnja terapeutkinja. Njenim odlaskom naglo je prestao priliv novih članova, a i stari su počeli da se razilaze, jer im je uglavnom prošao period intezivnog lečenja od jedne godine. Velikim društvenim promenama, promenom društvenog sistema, počele su promene i lečenje u klubovima, sa tendencijama stagnacije, osipanja i postepenog gašenja. Interesovanja stručnjaka su se okrenula narkomaniji i nehemijskim zavisnostima, jer se tu desio bum, a i bilo je više novca i bila je veća medijska zastupljenost. Takvim događajima je pomogao i odlazak starih kadrova, uglavom u penzije, a novih nije bilo, ili nisu još stasali.

Klubova i pacijenata je sve manje, ali zato alkoholičara i ostalih zavisnika ima sve više. Danas je broj klubova minoran, a broj članova u njima se sveo ispod statističke greške. Sa druge strane alkoholizam i sve njegove loše posledice sve više bujaju. Promenom društvenog sistema (iz socijalističkog u kapitalističko društvo), nestali su kohezioni elementi koji su alkoholizam kontrolisali, sputavali, smanjivali i uspešno se borili protiv njega. Pandemija korone je ostavila velikog i lošeg traga. Klubovi i članstvo su se počeli osipati, kao i naša krovna organizacija Zajednica KLA Srbije. U svim tim promenama i klub je prolazio kroz razna iskušenja i teškoće. Danas o alkoholičarima, eventualno brine samo najuža porodica. Pored svega, postoji potreba za postojanjem KLA. Mora postojati negde mesto gde alkoholičari i članovi njihovih porodica mogu doći, gde će naići na razumevanje, podršku i zašitu. Takvi ljudi se moraju jednostavno zbrinjavati u trećoj fazi lečenja, tj. u rehabilitaciji, resocijalizaciji i edukaciji. Ne mogu svi odlaziti  privatno kod  lekara i na privatne klinike, jer su ti tretmani veoma skupi.

Obzirom na situaciju i stanje u klubovima, potrebno je mnogo toga promeniti. U taj problem se mora uključiti drušvo sa svojim resursima (Vlada, Ministarstva, velike ustanove, Univerzitet, gradske službe i dr). Potrebno je osmisliti strategiju, razraditi je i na kraju je početi primenjivati. Mora se odrediti položaj alkoholizma i njegovih posledica u društvu, mora se odlučiti šta se želi i na koji rok se to može postići. Ne sme se dozvoliti stvaranje nikakvih komisija, radnih grupa ili tela i slično, jer to nikada nije dalo rezultate, pa neće ni sada.

Nastanak beogradske i zagrebačke alkohološke škole u Jugoslaviji

Sa ovim ćemo završiti drugi deo Darkovog teksta u kojem uz opis svog Kluba daje i prikaz procesa njegove marginalizacije. U daljem tekstu opisujem nastanak KLA, njihovu važnost, naše i bivše “naše” stručnjake koji su po Klubovima i modelima lečenja alkoholizma stekli svetsku slavu.

Zagrebačka alkohološka škola i sa njom povezani KLA na čelu sa prof. dr Vladimirom Hudolinom kao i Beogradski, ekosistemski model porodične terapije alkoholizma i sa njim povezan koncept KLA na čelu sa prim.dr Brankom Gačićem, ušli su u svetske enciklopedije kao uspešni primeri socio-psihijatrijskog i ekološkog modela terapije i rehabilitacije  adikcije.

Od Pokreta Anonimnih alkoholičara do Klubova lečenih alkoholičara

U svetu je 30-tih godina 20. veka nastao Pokret trezvenosti iz koga je u Americi osnovan pokret Anonimnih Alkoholičara (u daljem tekstu AA) i terapijski pokret Dvanaest koraka. Jedan od najranijih autora u sociologiji adikacije je Jelinek koji inspirisan AA definiše alkoholizam kao progresivnu bolest. U početku je uzrok bolesti bio sam alkohol koji se shvatao kao inherentno adiktivan (supstanca koja ima snagu da slomi samokontrolu svih ljudi koji postaju njegove žrtve). Kasnije se uvidelo da ne gube svi ljudi kontrolu, pa se interes sa alkohola pomerio na telo/um (Weinberg, 2000.g).

Promenom paradigme adikcija se posmatra kao fiziološki poremećaj, kao vulnerabilnost, te se njome objašnjava zašto samo neki gube kontrolu. Adikcija je postala unutrašnja biohemijska bolest koja može uključivati ili neuključivati supstancu (Shafer, 2005.g). Kao unutrašnji poremećaj, uzrok je lociran u telu, umu ili duši ili njihovoj kombinaciji (Room, 2003.g). Uprkos pomeranju od same supstance ka telu, temeljni koncept je ostao gubitak kontrole. Dakle, etiologija adikcije je pronađena u biologiji individue, a to je oblast medicine i tako je medicina preuzela adikciju.

Nastasić (Nastasić, 2019.g) u objašnjenju teorijske paradigme KLA navodi da je zajedno sa prvim Klubom lečenih alkoholičara 1963.g u Beogradu osnovan i Zavod za mentalno zdravlje (danas Institut za mentalno zdravlje). Paradigma je bila sociopsihijatrijska (medicinski model adikcije, psihodinamska orijentacija i socijalna psihijatrija). Naveli smo 2 alkohologa Jugoslavije koji su slovili za najpoznatije svetske stručnjake: Vladimira Hudolina i Branka Gačića. Kako se ovde bavimo KLA prikazaćemo kako se od AA stiglo do KLA.

ZAGREBAČKA ŠKOLA ALKOHOLIZMA

RAZLIKE I SLIČNOSTI U KONCEPCIJI GRUPA AA I KLA

Prva razlika je u tome da je religiozna komponenta koja je prisutna u radu AA grupa, izostavljena u Klubovima, obzirom da je osnivanje klubova prilagođeno tadašnjoj socijalističkoj, ateističkoj državi (Torre, 2006.g). Hudolin  je umesto religioznosti osmislio premisu antropološke duhovnosti, koju je opisao kao celokupnu karakteristiku ljudskog ponašanja, prenesenu ljudsku kulturu, koja u poveznici sa biopsihosocijalnim činiocima određuje ponašanje pojedinca.  Antropološka spiritualnost nadilazi okvir pojedinačnih religija i zbližava različite sociokulturne okvire, te tako čini klubove izuzetno pogodnima širenju u svetu. KLA, za razliku od AA grupa, vode isključivo profesionalci, struč-njaci, dodatno edukovani za rad sa grupom alkoholičara (socijalni radnici, socijalni pedagozi, me-dicinske sestre, psihijatri, psiholozi…), koji vešto vode grupne procese (Opačić i sar.,2017.g).

Sličnosti između AA grupa i KLA, je da je u oba slučaja reč o grupama samopomoći.  Slično kao i AA model, sastanci KLA su besplatni, Hudolin je zamislio da se klubovi  osnivaju od strane lokal-ne vlasti, budu dostupni  na lokalnom nivou, te da se sastanci održavaju na nedeljnoj bazi, unutar lokalne zajednice. Ovo je vremenom, zbog promene društvenog uređenja, promenjeno, kako u Hrvatskoj tako i u Srbiji, te direktno dovelo do marginalizacije. KLA su prvo prestali da budu deo primarne i sekundarne  zdravstvene zaštite, a zatim  je Zakon odredio da funkcionišu kao udruže-nja građana (Maloić, 2007.g). Takvo funkcionisanje  znatno otežava i usporava rad klubova, kao i njihovo osnivanje.

Tome u prilog ide i podatak da je 1985.g bio najveći broj KLA u Hrvatskoj – oko 550, dok je 2007.g radilo tek 176 (Maloić, 2007.g).  Opačić i sar. (2017.g) navode kako su se vremenom istaknule još neke razlike između AA grupa i KLA. KLA funkcionišu na principu suočavanja sa alkoholizmom radije nego na anonimnosti.
Dakle,  članovi se podstiču da otvoreno govore o svom alko-holizmu i van same grupe (Opačić i sur., 2017.g). KLA organizuju veliki broj aktivnosti koje se provode izvan kluba – u zajednici, što se čini kako bi se osigurala snažnija integracija lečenih alkoholičara u njihovu zajednicu. S druge strane, AA grupe su u stvari zatvorene u odnosu prema zajednici. Još jedna važna razlika je i ta da nisu svi lečeni alkoholičari dobrovoljno uključeni u klubove.

KLUB JE TERAPIJA IZBORA U LEČENJU ALKOHOLIZMA

KLA predstavljaju sinonim za lečenje, rehabilitaciju i resocijalizaciju u alkoholizmu (Čuljak, Culej i Dodić, 2013.g). Osamdesetih godina 20. veka, dogodio se i svojevrsni „prelazak“ sa bolničkih na vanbolničke programe lečenja alkoholičara (Thaller i sur., 2002.g). To je period kada je socijalna psihijatrija bila vodeća doktrina u lečenju ne samo zavisnosti već i drugih psihijatrijskih oboljenja. Obzirom da je alkoholizam bolest čiju široku kompleksnost ne mogu razrešiti isključivo medicinske metode lečenja, za povećanje uspešnosti lečenja bilo je potrebno osigurati postupak koji je dugotrajan, te koji podrazumeva međusobno pomaganje i potporu u apstinenciji, te u ostvarenju većeg kvaliteta života.

Upravo su klubovi  primer koji nosi sa sobom veliki potencijal za ostvarenje prethodnog. Klubovi su zajednice koje su koncipirane na principima samopomoći i uzajamne pomoći njenih članova, te koji deluju kontinuirano s ciljem promene načina života lečenih alkoholičara kao i njihovog rasta te sazrevanja (Zoričić, Ivančić i Matošić, 2006.g).  80-tih godina 20 veka, klubovi su se  počeli širiti i po celom svetu, što je počelo s njihovim osnivanjem u Italiji, (Club degli Alcolisti in Trattamento) 1979.g (Hudolin, 2005.g). Italija je u sledećih 10-tak godina imala mrežu od 2.500 klubova širom Italije, sa ukupno oko 20.000 članova (Torre, 2006.g). 90-tih godina prošlog veka klubovi lečenih alkoholičara  osnovani su u više od 30 zemalja sveta, a do danas su prošireni na sve kontinente, izuzev Severne Amerike te Australije.

Najplodnije razdoblje KLA u Hrvatskoj je 1985.g  kada je delovalo preko 500 Klubova (Zoričić, Ivančić i Matošić, 2006.g). U Srbiji je tih godina takođe bilo najviše klubova, ali ne više od 50. Hrvatska i Italija su jedine evropske zemlje u kojima grupe AA nisu najveći sistem za pomoć alkoholičarima. Klubovi danas u Evropi postoje i u svim zemljama bivše Jugoslavije, u Grčkoj, Rusiji, Bjelorusiji, Bugarskoj, Norveškoj, Albaniji, Portugalu, Španiji, Poljskoj, Slovačkoj i Švajcarskoj. Na drugim kontinentima KLA postoje u Brazilu, Peruu, Čileu, Boliviji, Ekvadoru, Nikaragvi, Hondu-rasu i na Novom Zelandu

Osnovna ideja pri osnivanju i širenju klubova bila je da se lečenje odvija u zajednici alkoholičara, te da u lečenje pojedinca bude uključena i njegova porodica. Aktivni članovi klubova stoga nisu samo alkoholičari, nego i članovi njiegove porodice, koji isto tako rade na ličnoj promeni te zajedno sa apstinentom rade na ostvarenju drugačijeg životnog stila za čitavu porodicu (Torre, 2006.g).  Ideja o aktivnom uključivanju porodice u proces lečenja alkoholičara sasvim je smislena obzirom da se alkoholizam ne doživljava kao individualni problem pojedinca, već  i kao problem cele porodice pa ga stoga kao takav treba i tretirati. Zoričić (2018.g) ističe kako je upravo uvođenjem porodice u sam fokus tretmana u klubovima kao i  uvođenjem stručnjaka u rad kluba, ova skraćenica AA (Alcoholics Anonymous) postala boljom od originala.

Hudolin (1991.g) pak navodi kako je svojevrsni preduslov aktivnom uključivanju u proces lečenja u klubovima poznavanje vlastitog poremećaja. Nužno je dakle da alkoholičar u samim počecima uključivanja u KLA dobije osnovna znanja o svojoj bolesti, ali isto je nužno i za pratnju tj. članove porodice koji isto tako trebaju biti adekvatno podučeni o alkoholizmu. Ipak, to je tek početni – uvodni deo dugotrajnog procesa rehabilitacije u klubovima lečenih alkoholičara, koji  podrazumeva godine apstinencije kao i godine rada na promeni ponašanja i uspostavi novog, uspešnijeg načina života bez alkohola.

BEOGRADSKA ŠKOLA ALKOHOLIZMA

Klub i ja, treći deo

Zajednica klubova lečenih alkoholičara Srbije je osnovana 1976.godine prošloga veka. Zamišljena je kao krovna organizacija KLA. Zajednica je imala zadatak da sarađuje i pomaže klubove, da unapređuje borbu protiv alkoholizma, da sarađuje sa istim ili sličnim organizacijama u zemlji i inostranstvu, da organizuje  predavanja, seminare, edukacije iz oblasti socijalne psihijatrije i alkohologije. U početku je Zajednica funkcionisala kao grupa građana da bi se 2010.g transformisala, i u skladu za Zakonom postala udruženje građana, koje je registrovano u APR-u, sa svim potrebnim dokumentima (razvrstavanje, šifra delatnosti, matični broj, PIB, račun u banci i dr). Zajednica je morala kao i sva ostala udruženja da vodi finasijske knjige, da izrađuje Završni račun, Statistički izveštaj, plaća porez iako nije imala nikakve prihode osim donacija i pomoći koje je dobijala od nekih firmi, farmaceutskih kuća pri prezentacijama, malih pomoći Ministarstva zdravlja i slično.

Zajednicu su činili stručnjaci koji su se bavili problemima alkoholizma i pacijenti, članovi klubova, koji su ravnopravno sa stručnjacima učestvovali u radu Zajednice. Treba napomenuti da je rad u Zajednici bio volonterski, bez ikakve nadoknade, čak ni za putne troškove, poštanske troškove, hartiju, telefone  i trajao je do 2020.g, znači oko 50 godina (zvanično ZKLAS nije ugašena, ali postoji samo u papirima i mislima još nekoliko entuzijasta, kojima je žao da sve ostave, da propadne do kraja). U martu 2020.g desila se pandemija korona virusa, nije se radilo do juna 2022.g i tu je početak kraja Zajednice.

Velikim tekovinama ZKLAS  smatram ustanovljenje  i održavanje Plenuma KLA Srbije  i međunarodnih Simpozijuma o bolestima zavisnosti. Simpozijumi su održavani u sklopu godišnje Skupštine ZKLAS, uvek u drugom gradu i uz učešće rukovodstva lokalne samouprave i predstavnika iz pisanih i elektronskih medija. Zadnji Simpozijum je održan u Vršcu 2019.g. Za vreme trajanja ZKLAS održano je ukupno 20 Plenuma. Prvi 2000.g u Novom Sadu, te u niz drugih gradova, jedan, 2017.g u Somboru, zadnji – 2019.g u Sremskoj Mitrovici.

U Italiji je 2015.g  osnovana Svetska organizacija klubova lečenih aloholičara WACAT. Članovi WACAT-a su sve nacionalne organizacije i njihovi klubovi, terapeuti i članovi klubova. Wacat je organizacija oslonjena na dokrine lečenja prof. dr Vladimira Hudolina iz Zagreba i na Sistemsku porodičnu terapiju prim.dr Branka Gačića – Beogradska škola alkoholizma.

Marginalizacija lečenja alkoholizma na delu

Terapeuti klubova, eminentni stručnjaci iz oblasti alkoholizma, aktivni dugogodišnji apstinenti, Zajednica klubova kao krovna organizacija, svi mi,  nismo uspeli da klubove kao nezaobilazni deo terapije uključimo u sistem lečenja. Dok su pri osnivanju klubova u bivšoj državi, bili deo primarne i sekundarne zdravstvene zaštite (takozvani Ogledni Klubovi pri bolnicama ili odeljenjima koja su se bavila lečenjem alkoholičara), vremenom su se po Zakonu sve više udaljavali od zdravstva.

Prvo su tretirani kao grupa građana, pa ubrzo kao udruženje građana (npr. pčelari, ribolovaci – koji su takođe važni) ali veličina problema alkoholizma, njegova težina koju smo naveli gore i tretman, to je na ovaj način marginalizovano. Kad čovek slomi ruku, on mora da dobije gips u zdravstvenoj ustanovi, uđe u sistem zdravstvene zaštite, ali i obaveznu rehabilitaciju koja podrazumeva banjski lečenje i koje je takođe deo paketa zdravstvene zaštite, dobije (još uvek) preko “socijalnog”.

Proverena i u istraživanjima i posebno u dugogodišnjoj praksi stotina stručnjaka i pacijenata pokazana je i dokazana važnost i efikasnost lečenja u klubovima (kao obavezni nastavak  bolničkog ili dispanzerskog lečenja – posle gipsa ide banja), toga kod nas nema. Na sajtu ZKLAS  vidi se kako na području Srbije postoji (?) 13 KLA, ali o njima, kao o siročićima, niko ne brine. Postoje dugogodišnji apstinenti, poneki psihijatar i socijalni radnik pred penzijom koji poslednjim atomima snage vode Klubove. Poslednji mejl koji sam primila od predsednika kluba “Dunav” je bio da nema godišnje skupštine, nema novih, a malo je i starih članova.

Koncept klubova kod nas (u bivšoj državi), zahvaljujući društvenom uređenju i njegovoj socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti, i zakonskoj regulativi, klub je bio mesto gde su ljudi imali vrhunske stručnjake, koji su se najčešće angažovali bez materijalne nadoknade. Rad u Klubu mnogi stručnjaci su doživljavali kao svoje ne samo profesionalne nego i životno važne aktivnosti. Prošao socijalizam i koncept lečenja alkoholizma njemu prilagođen. AA grupe su izrasle iz kapitalizma, u Americi.

To je lečenje u grupi i efekti su blagotvorni, ali bez  stručnjaka i tajno. Ne omalovažavam pokret AA koji je pokazao svoju dugogodišnju efikasnost, održivost i  raširenost. Edukovana sam i ceo terapijski tim sa kojim sam radila ceo radni vek smo “indoktrinirani” Beogradskom i Zagrebačkom alkohološkom školom i njenim doprinosima efikasnoj, promišljenoj i humanoj svetskoj alkohologiji i metodama lečenja.

Lečenje alkoholizma u Srbiji danas

Aktuelno se u Srbiji alkoholizam ponovo leči po medicinskom modelu, tj hospitalno se leče posledice koje je bolest ostavila. Klubovi kao integrativni deo lečenja su se skoro ugasili. Od 9-11. maja 2025.g održana je prva Konvencija AA Srbije. Na Konvenciju, koja se plaća, su pozvali prvih 100 članova AA Srbije. Prostori za sastanke su na 3 lokacije u Beogradu na srpskom, jedna na ruskom i jedna na engleskom, te jedna lokacija u Novom Sadu i jedna u Subotici. Da li je ovo utešno? Kad klubovi nestaju, imamo bar AA. Ljudi koji imaju para leče se na privatnim klinikama.

Istraživanja uspeha i efikasnosti programa lečenja alkoholizma privatnih klinika ne nalazim. Kako bi se i proveravali rezultati lečenja koje je trajalo 7-14 dana? Kako rade velike farmaceutske kuće kada ispituju /reklamiraju efikasnost novog leka. Novi lek se primenjuje nekoliko nedelja do nekoliko meseci na većoj ili manjoj grupi pacijenata (češće manjoj), drugoj se daje placebo. Zatim se rezultati delovanja novog leka prikazuju obično u tandemu nauka-struke, deo predavanja održi lekar, profesor fakulteta, a drugi deo farmaceut.

ZALEČENJE KAO CILJ LEČENJA ALKOHOLIZMA

U alkoholizmu gde je terapijski cilj zalečenje, jer izlečenja nema (pitanje je koliko i u drugim bole-stima ima izlečenja) smatra se da apstinencija od 5 godina, uz promenu stila života, predstavlja pouzdan pokazatelj stabilnog zalečenja. Kad lečenje alkoholizma na privatnim klinkama traje 7 dana, važnim delom terapije smatra se ugradnja blokatora. To je supstanca koja se aplicira u potkožno tkivo pacijenta i ima produženi efekat od nekoliko nedelja do nekoliko meseci. Blokator je supstanca koji ne dozvoljavaju razgradnju alkohola u jetri, te ako pacijent popije alkohol, a ima ugrađen blokator, dobije simptome trovanja, a postoji mogućnost i letalnog ishoda.

POČETAK LEČENJA ALKOHOLIZMA

Program lečenja po beogradskom ekosistemskom modelu takođe može početi u bolnici, davanjem blokatora i obaveznom edukacijom (osnovni postulat da lečenje traje najmanje godinu dana), resocijalizacijom i rehabilitacijom u klubu. Program počinje (posle zdravstvenog oporavka pacijenta) socijalnom mrežom značajnih osoba iz pacijentove  porodice i radne okoline, tzv. netvorkom. Svaki član mreže odgovara na tri ‘Šta’ pitanja: 1. Šta je problem člana porodice/kolektiva koji je došao na lečenje; 2. Šta je rešenje problema i 3. Šta i kako Ja mogu/treba da doprinesem rešenju problema? Ova mreža se nekoliko puta poziva tokom lečenja, na ključnim terapijskim tačkama: Ispitu iz alkohologije, Informativnom i Velikom predstavljanju i Rezimeu lečenja.

INTENZIVNI DEO TERAPIJE ALKOHOLIZMA

Pacijent svakodnevno, tokom nekoliko nedelja dolazi na intenzivni deo terapije sa saradnikom pred kojim će svakodnevno uzimati  blokator tokom sledećih godinu dana. Pacijent i saradnik zajedno, po jasnim pravilima uče alkohologiju, polažu ispit. Pismeno analiziraju dosadašnji život kroz prizmu alkoholizma i to prezentuju pred grupom kao Informativno, a posle nekoliko meseci i Veliko predstavljanje. Uključuju se u rad KLA na koji će jednom nedeljno dolaziti sledećih godinu dana, neki mnogo godina više. Ponekad smo dugogodišnje članove klubova, od milja, nazivali “apstinencijska aristokratija”.

Gornji prikaz terapijskog procesa pokazuje kako ovaj model lečenja nosi u sebi stalnu interakciju, zaštitu saradnika, grupe, te se pacijent, u njoj menja, ponekad i teško, raduje i raste, zajedno sa porodicom. To nije model “kupi i nosi” i nije model javnog pijenja a tajnog lečenja, to je fino, ljudsko tkanje pažnje, dobrote, opraštanja i osnaživanja.

LITERATURA

Čuljak, I. C., Culej, J., i Dodić, K. (2013): Oblici rehabilitacije liječenih alkoholičara u zajednici-prikaz rada KLA. Hrvatski časopis za javno zdravstvo, 9(33), 141-175

1. Glas koncila https://l.facebook.com/l.php?u=https%3A%2F%2Fwww.glas-koncila.hr%2F o-adventskim-odricanjima-govori-prof-dr-zoran-zoricic-predsjednik-svjetskoga-udruzenja-klubova-lijecenih-alkoholicara-trebamo-vise-vjere-u-terapijski-potencijal-duhovnosti. Pristupljeno 13.02.2025.
2. Hudolin, V. (1991): Alkohološki priručnik. Zagreb – Medicinska naklada
3. Hudolin, V. (2005): Klubovi liječenih alkoholičara danas u svijetu
4. Ksenija Vujanović-Juras (Ur.): Slatinski alkohološki programi 1975.-2005. i Hudolinov doprinos razvoju programa u Slatini (str.32-35). Slatina – UKLA
5. Maloić, S. (2007): Udruga kao sudionik lokalne zajednice u prevladavanju društvenih problema – klub liječenih alkoholičara „Kašina-Centar“ Kriminologija i socijalna integracija: časopis za kriminologiju, penologiju i poremećaje u ponašanju, 15(1), 55 66.
6. Nastasić, P. (2019): Sistemska, porodična i grupna terapija alkoholizma; Beograd:Akademija za humani razvoj
7. Nenadović M., Milosavčević R., Jovanović M., Stanojević M., Bošković S.(1996): Zajednica Klubova lečenih alkoholičara u vreme “tranzicije”. Rad izložen na XVI Simpozijumu ZKLAS. Beograd – Zavod za bolesti zavisnosti
8. Opačić A., Oreb T., i Radat K. (2017): Characteristics and significance of professional-led support groups in the treatment of alcoholism. Alcoholism Treatment Quarterly, 35(4), 359-371
9. Room, R. (2003). The Cultural framing of addiction: Janus Head, 6(2), 221-234
10. Shaffer, H. (2005): From disabling to enabling the public interest: natural transitions
11. from gambling exposure to adaptation and self‐regulation. Addiction, 100(9), 1227-1230
12. Thaller, V., Buljan, D., Golik-Gruber V., i Marušić, S. (2002): Alkohologija – suvremene osnove za studente i praktičare. Zagreb – Naklada CSCAA
13. Torre, R. (2006): Oporavak alkoholičara u klubovima liječenih alkoholičara. Zagreb – Hrvatski savez klubova liječenih alkoholičara
14. Torre, R., Zoričić, Z., Katanić, K., i Škifić, B. (2010): Anonimni alkoholičari. Medica Jadertina, 40(1-2), 19-2
15. Kelly, J. F. (2017): Is Alcoholics Anonymous religious, spiritual, neither? Findings from 25 years of mechanisms of behavior change research. Addiction, 112(6), 929-936
16. Zoričić, Z., Ivančić, I., i Matošić, A. (2006): Importance of the club of treated alcoholics. Alcoholism and Psychiatry Research, 42(1), 35
17. Zoričić, Z. (2018): Ovisnosti – prevencija, liječenje i oporavak. Zagreb – Školska knjiga Weinberg, D. (2000): „Out there“: the ecology of addiction in drug abuse treatment discourse. Social Problems, 47(4), 606-621
18. World Health Organization (2018): Global Status Report on Alcohol and Health. Geneva, Switzerland – WHO Press