Alkoholizam u Srbiji: pijemo javno, a lečimo se tajno

Novi Sad ima  deo grada koji se zove  Novo naselje, u njemu je zgrada u čijem je prizemlju Klub lečenih alkoholičara „Dunav“ i njegov predsednik, Darko Janković. Oni su glavni junaci priče o mejnstrimu i marginalizmu. Ispričaću je kroz Darkovu ličnu i moju profesionalnu, dobrim delom i ličnu priču. Kad radiš posao koji voliš, život ti dođe kao slavlje. Darko je, na moj predlog, napisao svoju priču koju je naslovio „Klub i ja“ i dao mi dozvolu da njene delove  koristim u ovom radu.

AUTORI: Doc.dr sci. Adela Zobenica, klinička psihološkinja, porodična terapeutkinja alkoholizma Darko Janković, predsednik KLA „Dunav“ Novi Sad

Klub i ja – prvi deo

U svom alkoholizmu bio sam veoma uporan, istrajan i tvrdoglav. Svi su mi govorili da se manem, da ostavim, da se okrenem boljem životu. Nisam želeo nikoga da poslušam, terao sam po svome, misleći da mene neće. Alkohol nisam negirao, ali nisam shvatao da sam postao alkoholičar i teško bolestan od neizlečive bolesti zavisnosti. Jedan sam od onih koji nisu znali ništa o alkoholu i to sam platio.  Mnogi ne znaju šta je alkohol, šta on nosi, kako se od njega strada i pri tome sa sobom povuče svoje bližnje i drage. Ovo je naknadna pamet treznog čoveka, ali tokom pijenja, nije bilo tako. Napisao sam tekst koji treba da sačuva od zaborava jedan period života kao i da pomogne i ohrabri mnoge koji su krenuli putem alkohola, da je moguć put izbavljenja, a nadležne da opomene da nešto učine kako borba protiv alkoholizma ne bi potpuno prestala.

Nekadašnji odnos naše države prema alkoholizmu

Nekad su u svim većim  preduzećima  postojale posebne socijalne službe, koje su vodile računa o alkoholičarima. Te službe su bile povezane sa zdravstvenim ustanovama i tesno su sarađivale. Postojale su i zdravstvene ambulante i lekari u njima su poznavali gotovo sve zaposlene, alkoholičari i ostali hronični bolesnici su u svojim zdravstvenim kartonima imali oznaku H, često su kontrolisani, upućivani su na redovne i vanredne sistematske preglede.  Alkohol i alkoholizam su uneti u sve zakone u našoj zemlji (Ustav, Zakon o porodici i braku, Krivični zakon, Zakon o obligacionim i parničnim odnosima i dr). Zdravstvene ustanove, bolnice, Instituti, Zavodi, Univerziteti, neuropsihijatri, ugledni lekari, klinički psiholozi, socijalni radnici, specijalni pedagozi, defektolozi su uvideli da alkoholizam uzima maha, da se širi, da silazi u sve mlađu populaciju, među omladinu, pa su počeli pooštravati mere i primenjivati prevenciju.

Osnivanje klubova lečenih alkoholičara u Jugoslaviji i Srbiji

U tu svrhu pri zdravstvenim ustanovama, a kasnije i kao udruženja građana, počeli su se osnivati Klubovi lečenih alkoholičara. Prvi takav klub u Jugoslaviji je osnovan  1963. g pri Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj u Beogradu i KLA “Grbavica” u Novom Sadu, naslonjen na Kliniku za psihijatriju Medicinskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu. Vremenom se broj klubova povećavao, svako veće mesto i grad su imali svoj klub. Maksimalan broj je bio negde 80-tih godina prošlog veka i kretao se oko 50, da bi vremenom  opadao, danas je taj broj oko 12-13, sa tendencijom smanjivanja i nestajanja. U periodu od 60-tih godina 20-tog veka do danas nije osnovano mnogo klubova. Među zadnjim su nastali klubovi: “Mladost” Novi Sad 1987.g; KLA “Dunav” Novi Sad, 1993.g; “Zdravi Život” Ruski Krstur, 2001.g, te zadnji ”Paunov vrt”Beograd,2014.g.

Zajednica klubova lečenih alkoholičara

Javila se potreba za osnivanjem krovne organizacije, koja bi objedinjavala rad svih klubova. Zajednica klubova lečenih alkoholičara Jugoslavije osnovana je 1976.g, pa Srbije i Crne Gore oko 2004.g i na kraju 2007.g Zajednica klubova lečenih alkoholičara Srbije (ZKLAS). Proglašenjem pandemije 2020.g, Zajednica klubova se nije sastajala, svi man-dati izabranom rukovodstvu su prestali (mandatni period 2016-2020.g). Od juna 2022.g ZKLAS postoji samo u glavama nekolicine entuzijasta. Ti ljudi su pokušavali na razne načine oživeti rad Zajednice. Pokušaj nije uspeo. Apatija, otpor, često opurtunizam, nerešen status, nemanje pravog prostora, nemanje novca i drugo. Niko nije želeo da se prihvati velikog posla. Izostala je i podrška Ustanova, Univerziteta, Ministarstava zdravlja, socijalnog staranja, rada, omladine i sporta i drugih. Veliki gradovi i strukture u njima takođe nisu našle interes, tako da danas ZKLAS praktično ne postoji, tj. samougasila se.

Alkoholizam – ogroman problem, a kapaciteti za njegovo rešavanje nevoljni i nedovoljni

Prvi deo Darkove priče dopunjavam sledećim tekstom. Svetska Zdravstvena Organizacija (WHO, 2018.g) upozorava da je alkoholizam treća bolest po smrtnosti, iza kardiovaskularnih bolesti i karcinoma. 3% svetske populacije ima dijagnozu alkoholizam,  ali bi trebalo bar 10-15% (bez dijagnoze). Muškaraca je triput više nego žena (nekad bilo 1:7), leči se samo 10-20% alkoholičara.

Najviše na svetu pije bela rasa i to evropske zemlje, najviše baltičke i zemlje slovenskog sveta. U zapadnoj i severnoj Evropi je potrošnja alkohola 4-8 litara čistog alkohola po stanovniku godišnje, a na istoku Evrope 10-15 litara. Posledice alkoholizma se množe sa 3  (još najmanje 3 osobe imaju posledice na fizičko zdravlje, porodični život, izgubljene radne dane, davanje novca). Srpska porodica  troši 6% budžeta na alkohol. Srbija godišnje potroši po stanovniku 11 litara alkohola, svetski prosek je 6 litara, mi smo četvrti u Evropi. O veličini problema govori i sledeći naslov:

SVETSKI DAN BORBE PROTIV ALKOHOLIZMA

Svetski dan borbe protiv alkoholizma je prvi april, ujedno i svetski dan šale. Tako se nekako shvata i pijenje, sa blagim smeškom i glumljenim neodobravanjem, a alkohofilna kultura u tolikoj meri podstiče pijenje da se apstinencija doživljava kao poremećaj. Na internetu se ređaju godine obeležavanja Svetskog dana borbe protiv alkoholizma.
Svake godine se oglasi neki, uglavnom isti,  Zavod za zaštitu zdravlja iz nekog mesta u Srbiji  i napiše prigodan tekst o opasnostima od pijenja. Apatinska pivara je u saradnji sa Institutom za mentalno  zdravlje napravila (finansirala) priručnik za odgovorno pijenje. Redovno, jednom godišnje, finansira akcije policije za kontrolu vozača na alkohol i droge. To je na globalnom nivou.

Na internetu su i reklame za odvikavanje od alkohola, za dve nedelje, može i kraće: klinika ova, klinika ona: dođeš, dobiješ terapiju i pobediš: veni-vidi-vici. Sve je instant, kao i kuvanje. Nekada smo se zgražavali na zapadne domaćice koje su imale polupripremljenu hranu i ništa nisu “krčkale” kao mi, jer je tako, uz krčkanje, jedino pravo i ukusno. Sad i mi više ne krčkamo, više i ne kuvamo. A terapija, lečenje zavisnosti je krčkanje.

Za alkoholizam u Srbiji danas može se reći: ALKOHOL PIJEMO JAVNO, A ALKOHOLIZAM LEČIMO TAJNO.

Drugim rečima, kako u intervjuu za “Glas koncila”, hrvatski alkoholog Zoran Zoričič (Zoričić, 2020.g) navodi da je u vremenima sve većeg otuđenja čovek sve manje navikao na grupu, ne koristi se i ne prepoznaje njen zaštitini potencijal, često vodi samotnjački život sa surogatima društvenog  i simbolima materijalnog uspeha, te uprkos relativnoj funkcionalnosti, uspeh ili (neuspeh) nema sa kim podeliti i zato plaća cenu bilo kroz poremećaj ličnosti, bilo kroz prazninu sebičnosti, bilo kroz uživanje u jeftinim i lako dostupnim aktivnostima ili psihoaktivnim sredstvima.

Psihijatar, prof. dr Zoran Zoričić je i predsednik Svetskog udruženja KLA. Kao predsednik Svetskog udruženja klubova lečenih alkoholičara prihvatio je poziv kolege Alekseja Baburina, predsednika ruskih klubova, koji je i psihijatar i ruski pravoslavni sveštenik.

On se pre 30-tak godina, boraveći u Rimu i Italiji na svešteničkoj razmeni i saradnji, upoznao sa doktrinom rada KLA, te je tražio pomoć za orgaizovanje sistema klubova u Moskvi. U klubove dolaze vernici koji problem alkoholizma imaju sami ili u porodici. Klubove  vode stručnjaci, po uzoru na zagrebačku alkohološku školu. Tako u Moskvi deluje 30-tak klubova, a isto toliko ih ima i izvan Moskve. Ruske klubove  često vode pravoslavni sveštenici.

ŠTA JE KLUB LEČENIH ALKOHOLIČARA (KLA)?

U lečenju alkoholizma važnu ulogu ima socioterapijski tretman u KLA. Posle jednomesečnog bolničkog /ambulantnog lečenja sledi produžno lečenje i rehabilitacija u Klubu. Prvi KLA je kod nas, u bivšoj državi, otvoren 1963.g. Procena je da je potreban jedan klub na 10.000 stanovnika. KLA je terapija izbora za lečenje alkoholizma, jer terapijski cilj nije samo prestanak pijenja već promena načina života koja je „conditio sine qua non“ u lečenju, a za to je potrebno  najmanje godinu dana rehabilitacije i resocijalizacije boravkom u Klubu.

Klub i ja – drugi deo

Nekad je broj klubova bio veliki. U rad klubova i rad oko njega je bio uključen veliki broj ljudi. Klubovi su imali brojno članstvo. Bile su uključene čitave porodice (sa suprugama i decom). Klubovi su bili dobro organizovani, medusobno su se družili i posećivali. Organizovane su Skupštine i proslave dana klubova. Od 1995.g izrađivan je Termin plan svih događaja u klubovima u Srbiji kao i Zajednici klubova. Uvođenjem Termin plana uveden je red, klubovi su imali svoje termine i pridržavali su ih se, što smatramo velikim uspehom, obzirom na strukture pacijenata i vrstu bolesti. U isto vreme je sačinjena i lična karta KLA sa svim potrebnim podacima. U klubovima se provodila tzv. treća faza lečenja alkoholizma, tj. rehabilitacija, resocijalizacija i edukacija pacijenata i članova njihovih porodica i njihovo vraćanje porodici  i društvu. Klubovi su imali uspeha, nije bilo mnogo recidiva ili nastavaka pijenja.

Moj klub, KLA „Dunav“ Novi Sad

Klub „Dunav“ je osnovan maja 1993.g, a od 1995-2002.g  imao je svoj prostor  u sklopu  Doma zdravlja Novi Sad. Tu smo imali prostor od oko 400 m2, koji je uređen kao zimska botanička bašta, sa mnogo prostorija (sala, kancelarije, kuhinja, sanitarni čvorovi, biblioteka, prostori za rekreaciju i drugo), kompletno opremljen sa svim potrebnim uređajima. Taj prostor su uradili članovi kluba uz pomoć firmi “Neimar” i “NIS” i predusetljivošću Doma zdravlja Novi Sad. Taj prostor je bio reprezenativan, služio je za ugled i primer svim ostalim klubovima u zemlji. Na žalost, taj prostor smo izgubili, morali smo ga predati Hitnoj Pomoći. U tom periodu klub je bio oslonjen na Dom zdravlja, terapeute, nije imao nikakve prihode i rashode.

Klub „Dunav“ postaje udruženje građana

Sledeća faza je bila funkcionisanje kluba kao grupe građana, a od  2010.g promenila se zakonska regulativa. Prema Zakonu o udruženjima postali smo udruženje građana, registrovano u APR-u, sa šifrom delatnosti, matičnim brojem, PIB-om, novim statutom itd.Bili smo prinuđeni da poslujemo kao malo preduzeće. Klub je morao da vodi knjige, izrađuje Završni račun i statistički izveštaj, plaća porez  i drugo.  U početku smo dobijali finansijska sredstva od Gradske uprave za socijalnu zaštitu i brigu o deci, kojoj smo posle reorganizacije u Opštini pripali. Oko 2015.g uvedeno je finasiranje preko Javnih konkursa. U početku je to bilo u redu. Vremenom su se pojavile mnoge organizacije, koje su želele da se okoriste o nas. Bilo je i zloupotreba, manipulacija. Sad nemamo sredstava za razvoj.  Konkurisali smo i u Pokrajini u Sekretarijatu sa socijal-na staranja i demografiju, ali nismo naišli na razumevanja i nismo uspeli proći na 4 konkursa, tako da tamo više ne konkurišemo. U međuvremenu je opalo interesovanje za našu borbu, pa nemamo ni sponzora, ni donatora.  Međutim, klub je uprkos teškoćama napredovao, imao je prostor, rukovodstvo, terapeute i članstvo.

Rad KLA „Dunav nakon 2018.g

Fluktuacija članstva je bila velika, zbog vrste bolesti koju su imali pacijenti članovi kluba. Uspon je trajao negde do 2018.g, kad je iz Kluba otišla dugogodišnja terapeutkinja. Njenim odlaskom naglo je prestao priliv novih članova, a i stari su počeli da se razilaze, jer im je uglavnom prošao period intezivnog lečenja od jedne godine. Velikim društvenim promenama, promenom društvenog sistema, počele su promene i lečenje u klubovima, sa tendencijama stagnacije, osipanja i postepenog gašenja. Interesovanja stručnjaka su se okrenula narkomaniji i nehemijskim zavisnostima, jer se tu desio bum, a i bilo je više novca i bila je veća medijska zastupljenost. Takvim događajima je pomogao i odlazak starih kadrova, uglavom u penzije, a novih nije bilo, ili nisu još stasali.

Klubova i pacijenata je sve manje, ali zato alkoholičara i ostalih zavisnika ima sve više. Danas je broj klubova minoran, a broj članova u njima se sveo ispod statističke greške. Sa druge strane alkoholizam i sve njegove loše posledice sve više bujaju. Promenom društvenog sistema (iz socijalističkog u kapitalističko društvo), nestali su kohezioni elementi koji su alkoholizam kontrolisali, sputavali, smanjivali i uspešno se borili protiv njega. Pandemija korone je ostavila velikog i lošeg traga. Klubovi i članstvo su se počeli osipati, kao i naša krovna organizacija Zajednica KLA Srbije. U svim tim promenama i klub je prolazio kroz razna iskušenja i teškoće. Danas o alkoholičarima, eventualno brine samo najuža porodica. Pored svega, postoji potreba za postojanjem KLA. Mora postojati negde mesto gde alkoholičari i članovi njihovih porodica mogu doći, gde će naići na razumevanje, podršku i zašitu. Takvi ljudi se moraju jednostavno zbrinjavati u trećoj fazi lečenja, tj. u rehabilitaciji, resocijalizaciji i edukaciji. Ne mogu svi odlaziti  privatno kod  lekara i na privatne klinike, jer su ti tretmani veoma skupi.

Obzirom na situaciju i stanje u klubovima, potrebno je mnogo toga promeniti. U taj problem se mora uključiti drušvo sa svojim resursima (Vlada, Ministarstva, velike ustanove, Univerzitet, gradske službe i dr). Potrebno je osmisliti strategiju, razraditi je i na kraju je početi primenjivati. Mora se odrediti položaj alkoholizma i njegovih posledica u društvu, mora se odlučiti šta se želi i na koji rok se to može postići. Ne sme se dozvoliti stvaranje nikakvih komisija, radnih grupa ili tela i slično, jer to nikada nije dalo rezultate, pa neće ni sada.

Nastanak beogradske i zagrebačke alkohološke škole u Jugoslaviji

Sa ovim ćemo završiti drugi deo Darkovog teksta u kojem uz opis svog Kluba daje i prikaz procesa njegove marginalizacije. U daljem tekstu opisujem nastanak KLA, njihovu važnost, naše i bivše “naše” stručnjake koji su po Klubovima i modelima lečenja alkoholizma stekli svetsku slavu.

Zagrebačka alkohološka škola i sa njom povezani KLA na čelu sa prof. dr Vladimirom Hudolinom kao i Beogradski, ekosistemski model porodične terapije alkoholizma i sa njim povezan koncept KLA na čelu sa prim.dr Brankom Gačićem, ušli su u svetske enciklopedije kao uspešni primeri socio-psihijatrijskog i ekološkog modela terapije i rehabilitacije  adikcije.

Od Pokreta Anonimnih alkoholičara do Klubova lečenih alkoholičara

U svetu je 30-tih godina 20. veka nastao Pokret trezvenosti iz koga je u Americi osnovan pokret Anonimnih Alkoholičara (u daljem tekstu AA) i terapijski pokret Dvanaest koraka. Jedan od najranijih autora u sociologiji adikacije je Jelinek koji inspirisan AA definiše alkoholizam kao progresivnu bolest. U početku je uzrok bolesti bio sam alkohol koji se shvatao kao inherentno adiktivan (supstanca koja ima snagu da slomi samokontrolu svih ljudi koji postaju njegove žrtve). Kasnije se uvidelo da ne gube svi ljudi kontrolu, pa se interes sa alkohola pomerio na telo/um (Weinberg, 2000.g).

Promenom paradigme adikcija se posmatra kao fiziološki poremećaj, kao vulnerabilnost, te se njome objašnjava zašto samo neki gube kontrolu. Adikcija je postala unutrašnja biohemijska bolest koja može uključivati ili neuključivati supstancu (Shafer, 2005.g). Kao unutrašnji poremećaj, uzrok je lociran u telu, umu ili duši ili njihovoj kombinaciji (Room, 2003.g). Uprkos pomeranju od same supstance ka telu, temeljni koncept je ostao gubitak kontrole. Dakle, etiologija adikcije je pronađena u biologiji individue, a to je oblast medicine i tako je medicina preuzela adikciju.

Nastasić (Nastasić, 2019.g) u objašnjenju teorijske paradigme KLA navodi da je zajedno sa prvim Klubom lečenih alkoholičara 1963.g u Beogradu osnovan i Zavod za mentalno zdravlje (danas Institut za mentalno zdravlje). Paradigma je bila sociopsihijatrijska (medicinski model adikcije, psihodinamska orijentacija i socijalna psihijatrija). Naveli smo 2 alkohologa Jugoslavije koji su slovili za najpoznatije svetske stručnjake: Vladimira Hudolina i Branka Gačića. Kako se ovde bavimo KLA prikazaćemo kako se od AA stiglo do KLA.

ZAGREBAČKA ŠKOLA ALKOHOLIZMA

RAZLIKE I SLIČNOSTI U KONCEPCIJI GRUPA AA I KLA

Prva razlika je u tome da je religiozna komponenta koja je prisutna u radu AA grupa, izostavljena u Klubovima, obzirom da je osnivanje klubova prilagođeno tadašnjoj socijalističkoj, ateističkoj državi (Torre, 2006.g). Hudolin  je umesto religioznosti osmislio premisu antropološke duhovnosti, koju je opisao kao celokupnu karakteristiku ljudskog ponašanja, prenesenu ljudsku kulturu, koja u poveznici sa biopsihosocijalnim činiocima određuje ponašanje pojedinca.  Antropološka spiritualnost nadilazi okvir pojedinačnih religija i zbližava različite sociokulturne okvire, te tako čini klubove izuzetno pogodnima širenju u svetu. KLA, za razliku od AA grupa, vode isključivo profesionalci, struč-njaci, dodatno edukovani za rad sa grupom alkoholičara (socijalni radnici, socijalni pedagozi, me-dicinske sestre, psihijatri, psiholozi…), koji vešto vode grupne procese (Opačić i sar.,2017.g).

Sličnosti između AA grupa i KLA, je da je u oba slučaja reč o grupama samopomoći.  Slično kao i AA model, sastanci KLA su besplatni, Hudolin je zamislio da se klubovi  osnivaju od strane lokal-ne vlasti, budu dostupni  na lokalnom nivou, te da se sastanci održavaju na nedeljnoj bazi, unutar lokalne zajednice. Ovo je vremenom, zbog promene društvenog uređenja, promenjeno, kako u Hrvatskoj tako i u Srbiji, te direktno dovelo do marginalizacije. KLA su prvo prestali da budu deo primarne i sekundarne  zdravstvene zaštite, a zatim  je Zakon odredio da funkcionišu kao udruže-nja građana (Maloić, 2007.g). Takvo funkcionisanje  znatno otežava i usporava rad klubova, kao i njihovo osnivanje.

Tome u prilog ide i podatak da je 1985.g bio najveći broj KLA u Hrvatskoj – oko 550, dok je 2007.g radilo tek 176 (Maloić, 2007.g).  Opačić i sar. (2017.g) navode kako su se vremenom istaknule još neke razlike između AA grupa i KLA. KLA funkcionišu na principu suočavanja sa alkoholizmom radije nego na anonimnosti.
Dakle,  članovi se podstiču da otvoreno govore o svom alko-holizmu i van same grupe (Opačić i sur., 2017.g). KLA organizuju veliki broj aktivnosti koje se provode izvan kluba – u zajednici, što se čini kako bi se osigurala snažnija integracija lečenih alkoholičara u njihovu zajednicu. S druge strane, AA grupe su u stvari zatvorene u odnosu prema zajednici. Još jedna važna razlika je i ta da nisu svi lečeni alkoholičari dobrovoljno uključeni u klubove.

KLUB JE TERAPIJA IZBORA U LEČENJU ALKOHOLIZMA

KLA predstavljaju sinonim za lečenje, rehabilitaciju i resocijalizaciju u alkoholizmu (Čuljak, Culej i Dodić, 2013.g). Osamdesetih godina 20. veka, dogodio se i svojevrsni „prelazak“ sa bolničkih na vanbolničke programe lečenja alkoholičara (Thaller i sur., 2002.g). To je period kada je socijalna psihijatrija bila vodeća doktrina u lečenju ne samo zavisnosti već i drugih psihijatrijskih oboljenja. Obzirom da je alkoholizam bolest čiju široku kompleksnost ne mogu razrešiti isključivo medicinske metode lečenja, za povećanje uspešnosti lečenja bilo je potrebno osigurati postupak koji je dugotrajan, te koji podrazumeva međusobno pomaganje i potporu u apstinenciji, te u ostvarenju većeg kvaliteta života.

Upravo su klubovi  primer koji nosi sa sobom veliki potencijal za ostvarenje prethodnog. Klubovi su zajednice koje su koncipirane na principima samopomoći i uzajamne pomoći njenih članova, te koji deluju kontinuirano s ciljem promene načina života lečenih alkoholičara kao i njihovog rasta te sazrevanja (Zoričić, Ivančić i Matošić, 2006.g).  80-tih godina 20 veka, klubovi su se  počeli širiti i po celom svetu, što je počelo s njihovim osnivanjem u Italiji, (Club degli Alcolisti in Trattamento) 1979.g (Hudolin, 2005.g). Italija je u sledećih 10-tak godina imala mrežu od 2.500 klubova širom Italije, sa ukupno oko 20.000 članova (Torre, 2006.g). 90-tih godina prošlog veka klubovi lečenih alkoholičara  osnovani su u više od 30 zemalja sveta, a do danas su prošireni na sve kontinente, izuzev Severne Amerike te Australije.

Najplodnije razdoblje KLA u Hrvatskoj je 1985.g  kada je delovalo preko 500 Klubova (Zoričić, Ivančić i Matošić, 2006.g). U Srbiji je tih godina takođe bilo najviše klubova, ali ne više od 50. Hrvatska i Italija su jedine evropske zemlje u kojima grupe AA nisu najveći sistem za pomoć alkoholičarima. Klubovi danas u Evropi postoje i u svim zemljama bivše Jugoslavije, u Grčkoj, Rusiji, Bjelorusiji, Bugarskoj, Norveškoj, Albaniji, Portugalu, Španiji, Poljskoj, Slovačkoj i Švajcarskoj. Na drugim kontinentima KLA postoje u Brazilu, Peruu, Čileu, Boliviji, Ekvadoru, Nikaragvi, Hondu-rasu i na Novom Zelandu

Osnovna ideja pri osnivanju i širenju klubova bila je da se lečenje odvija u zajednici alkoholičara, te da u lečenje pojedinca bude uključena i njegova porodica. Aktivni članovi klubova stoga nisu samo alkoholičari, nego i članovi njiegove porodice, koji isto tako rade na ličnoj promeni te zajedno sa apstinentom rade na ostvarenju drugačijeg životnog stila za čitavu porodicu (Torre, 2006.g).  Ideja o aktivnom uključivanju porodice u proces lečenja alkoholičara sasvim je smislena obzirom da se alkoholizam ne doživljava kao individualni problem pojedinca, već  i kao problem cele porodice pa ga stoga kao takav treba i tretirati. Zoričić (2018.g) ističe kako je upravo uvođenjem porodice u sam fokus tretmana u klubovima kao i  uvođenjem stručnjaka u rad kluba, ova skraćenica AA (Alcoholics Anonymous) postala boljom od originala.

Hudolin (1991.g) pak navodi kako je svojevrsni preduslov aktivnom uključivanju u proces lečenja u klubovima poznavanje vlastitog poremećaja. Nužno je dakle da alkoholičar u samim počecima uključivanja u KLA dobije osnovna znanja o svojoj bolesti, ali isto je nužno i za pratnju tj. članove porodice koji isto tako trebaju biti adekvatno podučeni o alkoholizmu. Ipak, to je tek početni – uvodni deo dugotrajnog procesa rehabilitacije u klubovima lečenih alkoholičara, koji  podrazumeva godine apstinencije kao i godine rada na promeni ponašanja i uspostavi novog, uspešnijeg načina života bez alkohola.

BEOGRADSKA ŠKOLA ALKOHOLIZMA

Klub i ja, treći deo

Zajednica klubova lečenih alkoholičara Srbije je osnovana 1976.godine prošloga veka. Zamišljena je kao krovna organizacija KLA. Zajednica je imala zadatak da sarađuje i pomaže klubove, da unapređuje borbu protiv alkoholizma, da sarađuje sa istim ili sličnim organizacijama u zemlji i inostranstvu, da organizuje  predavanja, seminare, edukacije iz oblasti socijalne psihijatrije i alkohologije. U početku je Zajednica funkcionisala kao grupa građana da bi se 2010.g transformisala, i u skladu za Zakonom postala udruženje građana, koje je registrovano u APR-u, sa svim potrebnim dokumentima (razvrstavanje, šifra delatnosti, matični broj, PIB, račun u banci i dr). Zajednica je morala kao i sva ostala udruženja da vodi finasijske knjige, da izrađuje Završni račun, Statistički izveštaj, plaća porez iako nije imala nikakve prihode osim donacija i pomoći koje je dobijala od nekih firmi, farmaceutskih kuća pri prezentacijama, malih pomoći Ministarstva zdravlja i slično.

Zajednicu su činili stručnjaci koji su se bavili problemima alkoholizma i pacijenti, članovi klubova, koji su ravnopravno sa stručnjacima učestvovali u radu Zajednice. Treba napomenuti da je rad u Zajednici bio volonterski, bez ikakve nadoknade, čak ni za putne troškove, poštanske troškove, hartiju, telefone  i trajao je do 2020.g, znači oko 50 godina (zvanično ZKLAS nije ugašena, ali postoji samo u papirima i mislima još nekoliko entuzijasta, kojima je žao da sve ostave, da propadne do kraja). U martu 2020.g desila se pandemija korona virusa, nije se radilo do juna 2022.g i tu je početak kraja Zajednice.

Velikim tekovinama ZKLAS  smatram ustanovljenje  i održavanje Plenuma KLA Srbije  i međunarodnih Simpozijuma o bolestima zavisnosti. Simpozijumi su održavani u sklopu godišnje Skupštine ZKLAS, uvek u drugom gradu i uz učešće rukovodstva lokalne samouprave i predstavnika iz pisanih i elektronskih medija. Zadnji Simpozijum je održan u Vršcu 2019.g. Za vreme trajanja ZKLAS održano je ukupno 20 Plenuma. Prvi 2000.g u Novom Sadu, te u niz drugih gradova, jedan, 2017.g u Somboru, zadnji – 2019.g u Sremskoj Mitrovici.

U Italiji je 2015.g  osnovana Svetska organizacija klubova lečenih aloholičara WACAT. Članovi WACAT-a su sve nacionalne organizacije i njihovi klubovi, terapeuti i članovi klubova. Wacat je organizacija oslonjena na dokrine lečenja prof. dr Vladimira Hudolina iz Zagreba i na Sistemsku porodičnu terapiju prim.dr Branka Gačića – Beogradska škola alkoholizma.

Marginalizacija lečenja alkoholizma na delu

Terapeuti klubova, eminentni stručnjaci iz oblasti alkoholizma, aktivni dugogodišnji apstinenti, Zajednica klubova kao krovna organizacija, svi mi,  nismo uspeli da klubove kao nezaobilazni deo terapije uključimo u sistem lečenja. Dok su pri osnivanju klubova u bivšoj državi, bili deo primarne i sekundarne zdravstvene zaštite (takozvani Ogledni Klubovi pri bolnicama ili odeljenjima koja su se bavila lečenjem alkoholičara), vremenom su se po Zakonu sve više udaljavali od zdravstva.

Prvo su tretirani kao grupa građana, pa ubrzo kao udruženje građana (npr. pčelari, ribolovaci – koji su takođe važni) ali veličina problema alkoholizma, njegova težina koju smo naveli gore i tretman, to je na ovaj način marginalizovano. Kad čovek slomi ruku, on mora da dobije gips u zdravstvenoj ustanovi, uđe u sistem zdravstvene zaštite, ali i obaveznu rehabilitaciju koja podrazumeva banjski lečenje i koje je takođe deo paketa zdravstvene zaštite, dobije (još uvek) preko “socijalnog”.

Proverena i u istraživanjima i posebno u dugogodišnjoj praksi stotina stručnjaka i pacijenata pokazana je i dokazana važnost i efikasnost lečenja u klubovima (kao obavezni nastavak  bolničkog ili dispanzerskog lečenja – posle gipsa ide banja), toga kod nas nema. Na sajtu ZKLAS  vidi se kako na području Srbije postoji (?) 13 KLA, ali o njima, kao o siročićima, niko ne brine. Postoje dugogodišnji apstinenti, poneki psihijatar i socijalni radnik pred penzijom koji poslednjim atomima snage vode Klubove. Poslednji mejl koji sam primila od predsednika kluba “Dunav” je bio da nema godišnje skupštine, nema novih, a malo je i starih članova.

Koncept klubova kod nas (u bivšoj državi), zahvaljujući društvenom uređenju i njegovoj socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti, i zakonskoj regulativi, klub je bio mesto gde su ljudi imali vrhunske stručnjake, koji su se najčešće angažovali bez materijalne nadoknade. Rad u Klubu mnogi stručnjaci su doživljavali kao svoje ne samo profesionalne nego i životno važne aktivnosti. Prošao socijalizam i koncept lečenja alkoholizma njemu prilagođen. AA grupe su izrasle iz kapitalizma, u Americi.

To je lečenje u grupi i efekti su blagotvorni, ali bez  stručnjaka i tajno. Ne omalovažavam pokret AA koji je pokazao svoju dugogodišnju efikasnost, održivost i  raširenost. Edukovana sam i ceo terapijski tim sa kojim sam radila ceo radni vek smo “indoktrinirani” Beogradskom i Zagrebačkom alkohološkom školom i njenim doprinosima efikasnoj, promišljenoj i humanoj svetskoj alkohologiji i metodama lečenja.

Lečenje alkoholizma u Srbiji danas

Aktuelno se u Srbiji alkoholizam ponovo leči po medicinskom modelu, tj hospitalno se leče posledice koje je bolest ostavila. Klubovi kao integrativni deo lečenja su se skoro ugasili. Od 9-11. maja 2025.g održana je prva Konvencija AA Srbije. Na Konvenciju, koja se plaća, su pozvali prvih 100 članova AA Srbije. Prostori za sastanke su na 3 lokacije u Beogradu na srpskom, jedna na ruskom i jedna na engleskom, te jedna lokacija u Novom Sadu i jedna u Subotici. Da li je ovo utešno? Kad klubovi nestaju, imamo bar AA. Ljudi koji imaju para leče se na privatnim klinikama.

Istraživanja uspeha i efikasnosti programa lečenja alkoholizma privatnih klinika ne nalazim. Kako bi se i proveravali rezultati lečenja koje je trajalo 7-14 dana? Kako rade velike farmaceutske kuće kada ispituju /reklamiraju efikasnost novog leka. Novi lek se primenjuje nekoliko nedelja do nekoliko meseci na većoj ili manjoj grupi pacijenata (češće manjoj), drugoj se daje placebo. Zatim se rezultati delovanja novog leka prikazuju obično u tandemu nauka-struke, deo predavanja održi lekar, profesor fakulteta, a drugi deo farmaceut.

ZALEČENJE KAO CILJ LEČENJA ALKOHOLIZMA

U alkoholizmu gde je terapijski cilj zalečenje, jer izlečenja nema (pitanje je koliko i u drugim bole-stima ima izlečenja) smatra se da apstinencija od 5 godina, uz promenu stila života, predstavlja pouzdan pokazatelj stabilnog zalečenja. Kad lečenje alkoholizma na privatnim klinkama traje 7 dana, važnim delom terapije smatra se ugradnja blokatora. To je supstanca koja se aplicira u potkožno tkivo pacijenta i ima produženi efekat od nekoliko nedelja do nekoliko meseci. Blokator je supstanca koji ne dozvoljavaju razgradnju alkohola u jetri, te ako pacijent popije alkohol, a ima ugrađen blokator, dobije simptome trovanja, a postoji mogućnost i letalnog ishoda.

POČETAK LEČENJA ALKOHOLIZMA

Program lečenja po beogradskom ekosistemskom modelu takođe može početi u bolnici, davanjem blokatora i obaveznom edukacijom (osnovni postulat da lečenje traje najmanje godinu dana), resocijalizacijom i rehabilitacijom u klubu. Program počinje (posle zdravstvenog oporavka pacijenta) socijalnom mrežom značajnih osoba iz pacijentove  porodice i radne okoline, tzv. netvorkom. Svaki član mreže odgovara na tri ‘Šta’ pitanja: 1. Šta je problem člana porodice/kolektiva koji je došao na lečenje; 2. Šta je rešenje problema i 3. Šta i kako Ja mogu/treba da doprinesem rešenju problema? Ova mreža se nekoliko puta poziva tokom lečenja, na ključnim terapijskim tačkama: Ispitu iz alkohologije, Informativnom i Velikom predstavljanju i Rezimeu lečenja.

INTENZIVNI DEO TERAPIJE ALKOHOLIZMA

Pacijent svakodnevno, tokom nekoliko nedelja dolazi na intenzivni deo terapije sa saradnikom pred kojim će svakodnevno uzimati  blokator tokom sledećih godinu dana. Pacijent i saradnik zajedno, po jasnim pravilima uče alkohologiju, polažu ispit. Pismeno analiziraju dosadašnji život kroz prizmu alkoholizma i to prezentuju pred grupom kao Informativno, a posle nekoliko meseci i Veliko predstavljanje. Uključuju se u rad KLA na koji će jednom nedeljno dolaziti sledećih godinu dana, neki mnogo godina više. Ponekad smo dugogodišnje članove klubova, od milja, nazivali “apstinencijska aristokratija”.

Gornji prikaz terapijskog procesa pokazuje kako ovaj model lečenja nosi u sebi stalnu interakciju, zaštitu saradnika, grupe, te se pacijent, u njoj menja, ponekad i teško, raduje i raste, zajedno sa porodicom. To nije model “kupi i nosi” i nije model javnog pijenja a tajnog lečenja, to je fino, ljudsko tkanje pažnje, dobrote, opraštanja i osnaživanja.

LITERATURA

Čuljak, I. C., Culej, J., i Dodić, K. (2013): Oblici rehabilitacije liječenih alkoholičara u zajednici-prikaz rada KLA. Hrvatski časopis za javno zdravstvo, 9(33), 141-175

1. Glas koncila https://l.facebook.com/l.php?u=https%3A%2F%2Fwww.glas-koncila.hr%2F o-adventskim-odricanjima-govori-prof-dr-zoran-zoricic-predsjednik-svjetskoga-udruzenja-klubova-lijecenih-alkoholicara-trebamo-vise-vjere-u-terapijski-potencijal-duhovnosti. Pristupljeno 13.02.2025.
2. Hudolin, V. (1991): Alkohološki priručnik. Zagreb – Medicinska naklada
3. Hudolin, V. (2005): Klubovi liječenih alkoholičara danas u svijetu
4. Ksenija Vujanović-Juras (Ur.): Slatinski alkohološki programi 1975.-2005. i Hudolinov doprinos razvoju programa u Slatini (str.32-35). Slatina – UKLA
5. Maloić, S. (2007): Udruga kao sudionik lokalne zajednice u prevladavanju društvenih problema – klub liječenih alkoholičara „Kašina-Centar“ Kriminologija i socijalna integracija: časopis za kriminologiju, penologiju i poremećaje u ponašanju, 15(1), 55 66.
6. Nastasić, P. (2019): Sistemska, porodična i grupna terapija alkoholizma; Beograd:Akademija za humani razvoj
7. Nenadović M., Milosavčević R., Jovanović M., Stanojević M., Bošković S.(1996): Zajednica Klubova lečenih alkoholičara u vreme “tranzicije”. Rad izložen na XVI Simpozijumu ZKLAS. Beograd – Zavod za bolesti zavisnosti
8. Opačić A., Oreb T., i Radat K. (2017): Characteristics and significance of professional-led support groups in the treatment of alcoholism. Alcoholism Treatment Quarterly, 35(4), 359-371
9. Room, R. (2003). The Cultural framing of addiction: Janus Head, 6(2), 221-234
10. Shaffer, H. (2005): From disabling to enabling the public interest: natural transitions
11. from gambling exposure to adaptation and self‐regulation. Addiction, 100(9), 1227-1230
12. Thaller, V., Buljan, D., Golik-Gruber V., i Marušić, S. (2002): Alkohologija – suvremene osnove za studente i praktičare. Zagreb – Naklada CSCAA
13. Torre, R. (2006): Oporavak alkoholičara u klubovima liječenih alkoholičara. Zagreb – Hrvatski savez klubova liječenih alkoholičara
14. Torre, R., Zoričić, Z., Katanić, K., i Škifić, B. (2010): Anonimni alkoholičari. Medica Jadertina, 40(1-2), 19-2
15. Kelly, J. F. (2017): Is Alcoholics Anonymous religious, spiritual, neither? Findings from 25 years of mechanisms of behavior change research. Addiction, 112(6), 929-936
16. Zoričić, Z., Ivančić, I., i Matošić, A. (2006): Importance of the club of treated alcoholics. Alcoholism and Psychiatry Research, 42(1), 35
17. Zoričić, Z. (2018): Ovisnosti – prevencija, liječenje i oporavak. Zagreb – Školska knjiga Weinberg, D. (2000): „Out there“: the ecology of addiction in drug abuse treatment discourse. Social Problems, 47(4), 606-621
18. World Health Organization (2018): Global Status Report on Alcohol and Health. Geneva, Switzerland – WHO Press