Аутор: Saša

Uvod u moj delirijum tremens

Ali, četvrtog januara sam dobio temperaturu, oko 39,8^o.

Počeo sam piti razne preparate i čajeve da bih skinuo temperaturu. Radio sam tako dva naredna dana, naravno bez pijenja alkohola.

Šestog januara, na Badnje veče, počeo sam da „čujem“ razne glasove, muške i ženske.

Ljutio sam se na komšije iznad koji su na mom plafonu otvorili „prozor“(?!?) i gledaju odozgo u moju sobu.

„Čuo“ sam i zvuke uključenja i isključenja policijske Motorole. To sam „shvatio“ kao opasnost za mene i sina, jer se „oni“ dogovaraju da nas likvidiraju.

Tokom noći sam imao košmarne snove, budio sam se više puta, pio čaj i ponovo spavao.

Moj delirijum tremens stiže

Na Božić, 07. januara sam se probudio negde oko 5 sati ujutro. Skuvao sam čaj i pio ga sedeći na ležaju, uz gledanje televizijskog programa.

Razmišljao sam o sinoćnjim noćnim morama, kad sam uz štok vrata ka mojoj sobi „video“ mladog, visokog čoveka, ošišanog na ćelavo. Taj čovek je „držao“ pištolj uperen u mene i gledao me očima punim plamteće mržnje.

Smrtno uplašen da će pucati, viknuo sam „Komšija upomoć – hoće da me ubiju!!!“

Da bih se zaštitio, svom snagom sam se bacio na pod između ležaja i sobnog stolića.

Moj poziv u pomoć je probudio mog sina, koji je bunovan uleteo u sobu i pitao me „Šta je bilo?“
Rekao sam mu da je u stanu opasan naoružani čovek i vratio ga u njegovu sobu.

Iz susedne sobe sam uzeo pištolj, otključao ulazna vrata stana da on može izaći i sklonio se iza vrata sobe, gde sam uzeo pištolj.

Pozvao sam „neznanca“ da „napusti“ stan i obećao mu da se neće ništa desiti.

Zatim sam ga ponovo „video“ uz štok izlaznih vrata i „čuo“ da je on ispalio dva metka, pa sam i ja bez oklevanja ispalio tri metka prema njemu.

Sin je sav unezveren upalio svetlo, a ja sam „tražio ubijenog“ ili tragove da je pobegao. Tražio sam gde su završila zrna iz mog i „njegovog pištolja“. Pronašao sam moja zrna gde su završila, ali „njegovih“ nije bilo.

Rekao sam sinu da pozove policiju.

Kad je policija stigla, ispričao sam im kako sam ja to „video“ i oni su izvršili uviđaj.
Otišli smo u stanicu policije gde sam potpisao izveštaj i vratio se kući, sa preporukom da se javim lekaru.

Saniranje mog delirijum tremensa

Istuširao sam se i pozvao kolegu da me odveze u hitnu. Pošto su mi uzeli rezultate i uradili EKG, doktorka se dvoumila da li da me smesti na kardiologiju ili na psihijatriju.

Pošto je od sina i kolege čula da ja stalno pijem alkohol, odlučila je da idem na psihijatriju. Otišli smo na odelenje i dogovorili se da mi sin sutra donese to šta mi treba za ležanje.

Došla je medicinska sestra, izvadila mi krv i uradila EKG, A ONDA JE NASTALA UZBUNA:
doneli su drugi EKG aparat i došlo je više sestara i lekara, dali su mi injekciju, priključili infuziju i nakon toga se sećam samo snova.

Snovi su bili strašni:

♣ Jastuk mi je bio bodljikav poput ježa i ja sam „shvatao“ da mi to testiraju izdržljivost…
♣ Zatim su mi po telu hodale neke životinjice i „grickale“ me, i to je bio test…
♣ Išli smo u neku salu gde smo vežbali, ali zidovi su se pomerali i stanjivali prostor skoro do gušenja…
♣ Ja se izdižem i lebdim iznad kreveta, posmatram svoje telo odozgo, iz ptičje perspektive. Pokušavam nešto reći, „vičem iz sve snage“ a glasa niotkuda…

Sve to mi je zadavalo neopisivi strah, jer sve kuda sam „išao“ i šta sam radio bilo mi je nepoznato…

Sledeće večeri su mi dali terapiju, ali ja nisam mogao da zaspim pa su mi dali još jednu dozu, ali ja sam „video“ da neki stubovi hoće da padnu na mene i da zato ne mogu da spavam. Dali su mi još neki lek, i ničega se više ne sećam…

Probudio sam se vezan za krevet u sali za vežbanje, odakle su me vratili u sobu. Kako sam se pre toga ponašao i zašto su me vezali za krevet, ostalo mi je i do danas nepoznato…

Tek od idućeg, tj. trećeg dana sam se počeo normalno ponašati i psihički sam se znatno bolje osećao, ali sam fizički još par dana bio slab, hodao sam stopu po stopu i lagano.

Tek tada su mi lekari rekli šta sam doživeo, reč koju do tada nikad nisam ni čuo, a ona je bila – DELIRIJUM TREMENS.
Medicina ga definiše kao:

EPILOG MOG DELIRIJUM TREMENSA

Iz svega lošeg što mi se desilo, izrodilo se i nešto dobro.

Cilj ove ispovesti nije bila teorija, već da iz „prve ruke“ opišem moj lični doživljaj delirijum tremensa i možda nekome pomognem.

Svima koji piju alkohol neka ovo bude opomena gde mogu dospeti daljim pijenjem alkohola.

Delirijum tremens nije nešto što se događa „nekom drugom“ – svaki alkoholičar je u riziku od njegovog nastanka.

VEZANI ČLANCI

♣ Posledice alkoholizma
♣ Lečenje alkoholizma

KORISNI LINKOVI

♣ Teme iz psihijatrije – Delirijum tremens
♣ Ludilo pijanaca – Vikipedia
♣ Delirium tremens

Šta je maladaptacija?

Maladaptacija je loše prilagođavanje, neadekvatno reagovanje na životne situacije u psihološkom i socijalnom, ili u slučaju alkoholizma – biopsihosocijalnom smislu.

Maladaptivna ponašanja često služe tome da se izbegne realno suočavanje sa neprijatnim okolnostima u životu.

Umesto da čoveku budu od pomoći, takva ponašanja zapravo pogoršavaju situaciju. U slučaju konzumiranja alkohola taj takozvani „lek“, zapravo otrov, privremeno otupljuje čoveka i stvara iluziju rešenja.
S druge strane, srednjeročno i dugoročno, alkohol uvek vodi problemima većim od onih koji se njime pokušavaju „rešiti”.
Hipokrat je govorio: „Pre nego nekoga izlečiš, pitaj ga je li spreman odreći se onoga što ga je učinilo bolesnim?“
Zašto bi neko istrajavao u alkoholičarskom ponašanju i nezdravom načinu života, tako destruktivnom za samog alkoholičara i njegovo okruženje?

Treba imati u vidu da je i loše prilagođavanje neka vrsta prilagođavanja, način funkcionisanja koji obezbeđuje neku izvesnost u životu.

Makar ta alkoholičarska izvesnost bila loša i neprijatna za alkoholičara i okolinu, mnogo energije je već uloženo u njeno održavanje.

Ma koliko nezdravo i destruktivno njegovo „rešenje“ bilo, alkoholičar ga se ne odriče lako i braniće ga svim mogućim sredstvima.

Zavisničko ponašanje i maladaptacija

Da bi neko ponašanje bilo okarakterisano kao zavisničko ponašanje ono kod osobe najpre mora da izaziva žudnju.

Pored toga, osoba u njemu privremeno pronalazi zadovoljstvo ili utehu, dok dugoročno takvo ponašanje proizvodi negativne posledice. Takođe je praćeno i nemogućnošću da se sa tim ponašanjem prestane, odnosno da se od njega apstinira.

Ova definicija pokriva zavisnost od alkohola, narkotika, kocke, ali i nove zavisnosti koje su medicinski priznate: zavisnost od interneta, kupovine…

Kad pitamo alkoholičare šta su dobijali od svog zavisničkog ponašanja na kratke staze, oni obično navode:
♣ beg od bolnih, neprijatnih doživljaja i emocija
♣ ublažavanje stresa
♣ osećaj kontrole
♣ ublažavanje simptoma depresije i anksioznosti
♣ uzbuđenje, zadovoljstvo…

Dakle, iza razloga koje zavisnici navode zapravo stoje uobičajene ljudske potrebe. Potreba za sigurnošću, za zadovoljstvom, rešavanjem nekog bola ili neprijatnosti…

To sugeriše da je zavisnost u svom početku često bila pokušaj osobe da zadovolji neku svoju neispunjenu ljudsku potrebu .
Odnosno, bila je pokušaj zavisnika da određeni „problem“ reši kako zna i ume, makar i na nezdrav način.

Funkcionisanje mozga i zavisnost

Zloupotreba alkohola utiče na funkcionisanje mozga, tako što utiče na lučenje raznih neurotransmitera u njemu.

Uticaj alkohola na moždane centre za zadovoljstvo

Alkohol utiče i na transmitere zadužene za doživljaj zadovoljstva, što podstiče razvoj i uspostavljanje zavisnosti od alkohola.

Endorfini su supstance koje podižu prag bola, proizvode smirenje i osećaj povišenog raspoloženja.

Endorfini imaju važnu ulogu u procesu emocionalnog vezivanja, koje je osnova opstanka naše vrste. Ljudska novorođenčad su bespomoćna i ne mogu opstati ako ne dođe do vezivanja za roditeljsku figuru, koja brine o njima.

Lučenje endorfina pri konzumiranju alkohola moglo bi dovesti do vezivanju za supstancu i njene efekte.

Dopamin je hemikalija koja je u mozgu zadužena za regulisanje procesa motivacije.

Bez njega, mi bi zapali u stanje potpune obamrlosti.

Dopamin se prirodno luči:
– kad ispitujemo i otkrivamo nešto novo
– kad tražimo hranu ili seksualnog partnera, i
– kad god postoji nešto što nas podstiče

Kod alkoholičara, alkohol vremenom postaje primarni, pa i jedini podsticaj

Rehabilitacija u klubovima lečenih alkoholičara

Čovekov mozak se razvija celog života pa je, pod odgovarajućim uslovima, moguće nadoknaditi dosta onoga što je ranije propušteno.

U tom smislu, uloga grupnog tretmana alkoholizma i klubova lečenih alkoholičara mogla bi biti velika.

Kroz grupni terapijski rad i produženu rehabilitaciju u klubovima lečenih alkoholičara uspostavlja se i održava apstinencija. U interpersonalnom kontekstu reguliše se ponašanje i alkoholičarima se omogućava zdravija readaptacija – ponovno, adekvatnije prilagođavanje.

Tokom lečenja se razvijaju kapaciteti za oslanjanje na zdrave sisteme podrške u grupi, klubu i porodici, kao i na stečena, konstatno obnavljana znanja i uvide o sopstvenoj bolesti.

Tokom lečenja i rehabilitacije alkoholičar se osnažuje i uči da bude nezavistan.
Takođe, uči kako da razvija zdravije i realnije spoljašnje i unutrašnje oslonce.
Time se stvaraju uslovi da lečeni alkoholičar živi zdravijim i smislenijim životom.

Kvalitetno lečenje i rehabilitacija omogućavaju lečenom alkoholičaru da se sad uspešnije suočava sa bolovima i stresovima koje život neumitno nosi.

VEZANI ČLANCI 

♣ Alkoholizam
♣ Razvoj alkoholizma
♣ Posledice alkoholizma
♣ Lečenje alkoholizma u Srbiji
♣ Alkohol i mozak
♣ Psiholozi odredili 4 razloga zašto ljudi piju

Vaspitni stilovi roditelja i alkoholizam mladih su usko povezani. Porodična atmosfera se u svakom slučaju odražava na decu, bilo u pozitivnom, bilo u negativnom smislu.

Isti slučaj je i sa njihovim odnosom prema alkoholizmu. Roditelji često traže „velike“ greške koje su eventualno napravili u vaspitanju svoje dece. Često imaju osećaj krivice.

Ali veoma retko, skoro nikad ne govore o suštinskim a malim stvarima, od kojih deca postaju stabilne ličnosti.

Gotovo da nemaju svest o stvarima koje njihovoj deci donose vedrinu, sreću, samopouzdanje.

Nesumnjiva, kroz životno iskustvo i praksu potvrđena je veza između loše, nestabilne porodične atmosfere i pijenja mladih.

Rezultat lošeg, nestabilnog porodičnog ambijenta ne mora uvek biti alkoholizam, niti obavezno patologija, ali u kombinaciji sa drugim faktorima, takve porodice daju gotovo tipične obrasce pijenja.

Vaspitni stilovi i alkoholizam mladih

Može se reći da postoji nekoliko vaspitnih stilova koji vode razvoju alkoholizma mladih:

(PRE)ZAŠTIĆUJUĆI roditeljski par

Društveno prepoznati kao brižni, požrtvovani, adekvatni, roditelji za primer. Ipak, u osnovi, to su ljudi koji su lično neostvareni, koji nemaju vlastiti život i komunikacije.

Čitav vaspitni stil oni su utemeljili i održavaju racionalizacijom da su deca nemoćna, i zato sve rade za njih, umesto njih.

Takva deca, živeći pod staklenim zvonom, bivaju zakinuta za vlastita životna iskustva kao i potvrdu svojih sposobnosti.

Prezaštićena deca su nesigurna i nesposobna da se samostalno nose sa frustracijama. Tako ranjiva, ova deca veoma lako u alkoholu kao supstanci nađu „zaštitu” od frustracije.

PREZAUZETI roditeljski par

Ovom tipu pripadaju roditelji koji rade „veoma važne” poslove i dobro zarađuju. Vodilja im je: „Ako ja nisam imao sve što sam želeo, moje dete će imati.”

Suština je da zadovoljavaju vlastite potrebe, služeći se ovom racionalizacijom. Oni svoju ljubav „nadomeštaju” poklonima.

Rezultat: „Kako može biti nezadovoljan, kad sam mu dao sve!”

Previđaju činjenicu da deca „rastu” od ljubavi, pažnje, topline…..

Ovakva deca su emotivno prazna, osećaju se psihološki odbačena i otuđena od roditelja.

AUTORITARNI roditeljski par

Ovakav roditeljski par ima jasan cilj o tome kakvo njihovo dete treba da bude. U velikoj meri, njihov plan proističe iz osećanja lične neostvarenosti.

Zamka ovakvog vaspitanja je zanemarivanje vlastite ličnosti deteta i postupanje sa njim kao sa objektom vaspitanja.

Roditelji zahtevaju apsolutnu poslušnost, insistiraju na disciplini.

Ovako krut vaspitni stil kod dece vodi potiskivanju vlastitih potreba i osećanja.

Nužno dolazi do „pobune” i proboja potisnutog. Tada se najčešće javlja alkoholizam (najčešće dipsomansko, ekscesivno pijenje).

(„On/ona je bio/bila tako dobro, mirno poslušno dete… ne znam šta se dogodilo”.)

Vaspitni stilovi i alkoholizam roditelja

ALKOHOLIZAM roditeljskog para (jednog ili oba roditelja)

Razvoj alkoholizma u porodici, neminovno vodi do problema i posledica alkoholizma u samoj porodici.

U ovakvom porodičnom sistemu svaki roditelj je okupiran svojim problemima. Jedan roditelj pijenjem, dok drugi troši energiju na konflikte sa prvim zbog pijenja.

Krajnji rezultat je psihološko nestabilno i nepredvidivo okruženje za odrastanje dece. Roditelji su neko na koga dete ne može da se osloni, niti da zadovolji svoje potrebe za sigurnošću i ljubavlju.

Takva deca nemaju bazičnu emocionalnu i socijalnu sigurnost. Ona najčešće ispoljavaju različite vrste poremećaja, koji se kreću od blagih poremećaja ponašanja, navika, ličnosti, do teških i upadljivih. Najčešća posledica je upravo alkoholizam

Razlike u vaspitnim stilovima zavise od: osobenosti svakog trougla (otac-dete-majka), individualnosti svakog člana porodice, interakcije članova porodice međusobno, šire socijalne zajednice, dostupnosti alkohola, ali i efekta koji ima na svaku ličnost posebno.

Ovo je ujedno i objašnjenje zašto se u nekim porodicama koje su pune problema ne javlja alkoholizam a, s druge strane, u realno zdravim porodicama se javi i postane porodična bolest.

VEZANI ČLANCI

♣ Alkoholizam
♣ Faze razvoja alkoholizma
♣ Posledice alkoholizma
♣ Lečenje alkoholizma

O ALKOHOLIZMU MLADIH – U MEDIJIMA

♣ Alkoholizam kod mladih
♣ Mladi i alkohol: šta svaki roditelj treba da zna