Alkoholizam: put od veseljaka do alkoholičara

20/12/202420/12/2024

Vaspitni stilovi i alkoholizam mladih

Vaspitni stilovi roditelja i alkoholizam mladih su međusobno usko povezani. Porodična atmosfera se svakako odražava na decu, bilo u pozitivnom, bilo u negativnom smislu.

Isti slučaj je i sa njihovim odnosom prema alkoholizmu. Roditelji često traže „velike“ greške koje su eventualno napravili u vaspitanju svoje dece. Često imaju osećaj krivice.

Ali veoma retko, skoro nikad ne govore o suštinskim a malim stvarima, od kojih deca postaju stabilne ličnosti.

Gotovo da nemaju svest o stvarima koje njihovoj deci donose vedrinu, sreću, samopouzdanje.

Nesumnjiva, kroz životno iskustvo i praksu potvrđena je veza između loše, nestabilne porodične atmosfere i pijenja mladih.

Rezultat lošeg, nestabilnog porodičnog ambijenta ne mora uvek biti alkoholizam, niti obavezno patologija, ali u kombinaciji sa drugim faktorima, takve porodice daju gotovo tipične obrasce pijenja.

AUTOR ČLANKA:
Mirjana Martić Pantić, psiholog, spec. bolnica za bolesti zavisnosti, Beograd

Može se reći da postoji nekoliko vaspitnih stilova koji vode razvoju alkoholizma mladih:

(PRE) ZAŠTIĆUJUĆI roditeljski par

Društveno prepoznati kao brižni, požrtvovani, adekvatni, roditelji za primer. Ipak, u osnovi, to su ljudi koji su lično neostvareni, koji nemaju vlastiti život i komunikacije.

Čitav vaspitni stil oni su utemeljili i održavaju racionalizacijom da su deca nemoćna, i zato sve rade za njih, umesto njih.

Takva deca, živeći pod staklenim zvonom, bivaju zakinuta za vlastita životna iskustva kao i potvrdu svojih sposobnosti.

Prezaštićena deca su nesigurna i nesposobna da se samostalno nose sa frustracijama. Tako ranjiva, ova deca veoma lako u alkoholu kao supstanci nađu „zaštitu” od frustracije.

POPUSTLJIVI (PERMISIVNI) roditeljski par

Ovi roditelji „gaje” čvrsto ubeđenje da deci treba dozvoliti sve. Vodilja u njihovom vaspitnom stilu je da deca treba da žive oslobođena obaveza, da im treba dozvoliti sve.

Glavni defekt ovakvog stila je u nedostatku odgovornosti za vaspitanje vlastitog deteta.

Posledica je da imamo decu koja su prinuđena da sama biraju ciljeve ili načine njihovog ostvarenja.

Dečiji izbori su nužno infantilni, a putevi ostvarenja se kreću linijom manjeg otpora, te kao rezultat imamo nerealizovanu decu, nezadovoljnu sobom i svetom oko sebe.

Alkoholizam deteta ponovo služi održanju disfunkcionalnosti porodice, a detetu služi kao tampon između sebe i neprihvatljive realnosti.

PREZAUZETI roditeljski par

Ovom tipu pripadaju roditelji koji rade „veoma važne” poslove i dobro zarađuju. Vodilja im je: „Ako ja nisam imao sve što sam želeo, moje dete će imati.”

Suština je da zadovoljavaju vlastite potrebe, služeći se ovom racionalizacijom. Oni svoju ljubav „nadomeštaju” poklonima.

Rezultat: „Kako može biti nezadovoljan, kad sam mu dao sve!”

Previđaju činjenicu da deca „rastu” od ljubavi, pažnje, topline…..

Ovakva deca su emotivno prazna, osećaju se psihološki odbačena i otuđena od roditelja.

Vasptini stilovi i alkoholizam mladih

AUTORITARNI roditeljski par

Ovakav roditeljski par ima jasan cilj o tome kakvo njihovo dete treba da bude. U velikoj meri, njihov plan proističe iz osećanja lične neostvarenosti.

Zamka ovakvog vaspitanja je zanemarivanje vlastite ličnosti deteta i postupanje sa njim kao sa objektom vaspitanja.

Roditelji zahtevaju apsolutnu poslušnost, insistiraju na disciplini.

Ovako krut vaspitni stil kod dece vodi potiskivanju vlastitih potreba i osećanja.

Nužno dolazi do „pobune” i proboja potisnutog. Tada se najčešće javlja alkoholizam (najčešće dipsomansko, ekscesivno pijenje).

(„On/ona je bio/bila tako dobro, mirno poslušno dete… ne znam šta se dogodilo”.)

ODBACUJUĆI roditeljski par

Ovakvi roditelji kroz odnos sa svojom decom, manje ili više jasno šalju poruku da su im deca smetnja ostvarenju vlastitih ciljeva.

Oni optužuju svoju decu za lične neuspehe, te ih maltretiraju i zlostavljaju.

Što je njihova frustriranost veća, to su i maltretiranja dece dramatičnija. Ako se razvije alkoholizam kod deteta iz ovakve porodice, karakteriše ga izrazito agresivno, antisocijalno ponašanje, sa ogromnim buntom prema svetu odraslih.

Vaspitni stilovi i alkoholizam roditelja

ALKOHOLIZAM roditeljskog para (jednog ili oba roditelja)

Razvoj alkoholizma u porodici, neminovno vodi do problema i posledica alkoholizma u samoj porodici.

U ovakvom porodičnom sistemu svaki roditelj je okupiran svojim problemima. Jedan roditelj pijenjem, dok drugi troši energiju na konflikte sa prvim zbog pijenja.

Krajnji rezultat je psihološko nestabilno i nepredvidivo okruženje za odrastanje dece. Roditelji su neko na koga dete ne može da se osloni, niti da zadovolji svoje potrebe za sigurnošću i ljubavlju.

Takva deca nemaju bazičnu emocionalnu i socijalnu sigurnost. Ona najčešće ispoljavaju različite vrste poremećaja, koji se kreću od blagih poremećaja ponašanja, navika, ličnosti, do teških i upadljivih. Najčešća posledica je upravo alkoholizam

Razlike u vaspitnim stilovima zavise od: osobenosti svakog trougla (otac-dete-majka), individualnosti svakog člana porodice, interakcije članova porodice međusobno, šire socijalne zajednice, dostupnosti alkohola, ali i efekta koji ima na svaku ličnost posebno.

Ovo je ujedno i objašnjenje zašto se u nekim porodicama koje su pune problema ne javlja alkoholizam a, s druge strane, u realno zdravim porodicama se javi i postane porodična bolest.

VEZANI ČLANCI

♣ Alkoholizam
♣ Faze razvoja alkoholizma
♣ Posledice alkoholizma
♣ Lečenje alkoholizma

O ALKOHOLIZMU MLADIH – U MEDIJIMA

♣ Alkoholizam kod mladih
♣ Mladi i alkohol: šta svaki roditelj treba da zna

20/12/202420/12/2024

Alkoholizam kao maladaptacija

Alkoholizam kao maladaptacija se može sagledati kroz sintezu biopsihosocijalnog pristupa bolestima zavisnosti i modela koji primenjuju grupe za tretman alkoholizma i klubovi lečenih alkoholičara u Srbiji.

Autor: Milan Janković, psiholog, terapeut Kluba lečenih alkoholičara „Zemun“

Maladaptacija je loše prilagođavanje, neadekvatno reagovanje na životne situacije u psihološkom i socijalnom, ili u slučaju alkoholizma – biopsihosocijalnom smislu.

Maladaptivna ponašanja često služe tome da se izbegne realno suočavanje sa neprijatnim okolnostima u životu.

Umesto da čoveku budu od pomoći, takva ponašanja zapravo pogoršavaju situaciju. U slučaju konzumiranja alkohola taj takozvani „lek“, zapravo otrov, privremeno otupljuje čoveka i stvara iluziju rešenja.
S druge strane, srednjeročno i dugoročno, alkohol uvek vodi problemima većim od onih koji se njime pokušavaju „rešiti”.
Hipokrat je govorio: „Pre nego nekoga izlečiš, pitaj ga je li spreman odreći se onoga što ga je učinilo bolesnim?“
Zašto bi neko istrajavao u alkoholičarskom ponašanju i nezdravom načinu života, tako destruktivnom za samog alkoholičara i njegovo okruženje?

Treba imati u vidu da je i loše prilagođavanje neka vrsta prilagođavanja, način funkcionisanja koji obezbeđuje neku izvesnost u životu.

Makar ta alkoholičarska izvesnost bila loša i neprijatna za alkoholičara i okolinu, mnogo energije je već uloženo u njeno održavanje.

Ma koliko nezdravo i destruktivno njegovo „rešenje“ bilo, alkoholičar ga se ne odriče lako i braniće ga svim mogućim sredstvima.

Zavisničko ponašanje i maladaptacija

Da bi neko ponašanje bilo okarakterisano kao zavisničko ponašanje ono kod osobe najpre mora da izaziva žudnju.

Pored toga, osoba u njemu privremeno pronalazi zadovoljstvo ili utehu, dok dugoročno takvo ponašanje proizvodi negativne posledice. Takođe je praćeno i nemogućnošću da se sa tim ponašanjem prestane, odnosno da se od njega apstinira.

Ova definicija pokriva zavisnost od alkohola, narkotika, kocke, ali i nove zavisnosti koje su medicinski priznate: zavisnost od interneta, kupovine…

Kad pitamo alkoholičare šta su dobijali od svog zavisničkog ponašanja na kratke staze, oni obično navode:
♣ beg od bolnih, neprijatnih doživljaja i emocija
♣ ublažavanje stresa
♣ osećaj kontrole
♣ ublažavanje simptoma depresije i anksioznosti
♣ uzbuđenje, zadovoljstvo…

Dakle, iza razloga koje zavisnici navode zapravo stoje uobičajene ljudske potrebe. Potreba za sigurnošću, za zadovoljstvom, rešavanjem nekog bola ili neprijatnosti…

To sugeriše da je zavisnost u svom početku često bila pokušaj osobe da zadovolji neku svoju neispunjenu ljudsku potrebu .
Odnosno, bila je pokušaj zavisnika da određeni „problem“ reši kako zna i ume, makar i na nezdrav način.

Alkoholizam i maladaptacija

Život neizbežno sa sobom nosi neke bolne trenutke i periode. Važno je da kao ljudska bića znamo kako da bol doživimo i proživimo, kako bi mogli nastaviti sa svojim životima.

Zašto alkoholičari osećaju takav bol da ne mogu sa njim biti ili se nositi sa njim na neki zdraviji, manje škodljiv način? Otkud to da kod lečenih zavisnika često i premorbidno postoji osećaj nedostatka kontrole i nezadovoljstvo životom?

Ljudi su biopsihosocijalna bića, a alkoholizam je biopsihosocijalna bolest, kako u smislu posledica, tako i u smislu njegovih uzroka.

Zaista, ne možemo razdvojiti našu biologiju od naše psihe i našeg funkcionisanja u socijalnom kontekstu. Te tri sfere našeg bića su međusobno usko povezane.

Alkoholizam kao bolest zavisnosti nije prosto stvar izbora, a nije ga moguće svesti ni na genetiku.

Sve bolesti zavisnosti stvaraju uočljive abnormalnosti u strukturi i funkciji mozga, a alkoholizam vremenom oštećuje i sve druge delove organizma.

Dobiti od zavisničkog ponašanja

Bitno pitanje može biti: šta alkoholičar zapravo ima od svog zavisničkog ponašanja?
Ako bolest zavisnosti nije osnovni problem, već pokušaj rešenja problema na nezdrav i disfunkcionalan način, postavlja se pitanje:

Koji je zapravo osnovni problem i kako je do njega došlo?

Nakon uspostavljanja apstinencije, sa napretkom lečenja važno je kontinuirano se baviti alkoholičarskim ponašanjem pacijenta i konfronitirati ga sa istim.
Takođe je korisno za lečenje saznati šta je pacijent alkoholom otupljivao, nastojeći da sebi i drugima skrene pažnju sa toga.

Izgleda da je obično reč o nekim neprijatnim doživljajima, o nekom emocionalnom bolu.
On se ponekad može manifestovati i kroz simptome depresije, anksioznost, socijalne fobije, posttraumatski stresni poremećaj…

Alkoholizam kao maladaptacija

Iako izgleda da govorimo isključivo o sekundarnom – simptomatskom alkoholizmu, verovatno je da i primarni alkoholičari nisu pošteđeni spomenutog emocionalnog bola.

Sekundarni alkoholizam podrazumeva prvenstveno individualnu maladaptaciju.
Primarni alkoholizam bi mogao biti šire društvena, kulturom uslovljena maladaptacija na potencijalno još dublje potisnute, u društvu ukorenjene emocionalne probleme.

Po dr Gaboru Mateu, pri lečenju bolesti zavisnosti pitanje koje se mora postaviti nije: „Otkuda zavisnost?“, već: „Otkuda bol?“

On smatra da je korisno zagledati se u život pacijenta, ako želimo pronaći odgovor na to pitanje. Takođe veruje da što je veće probleme osoba imala u detinjstvu, veći je rizik od razvijanja bolesti zavisnosti.

On kaže: „Neće svaka traumatizovana osoba postati zavisnik, ali je svaki zavisnik traumatizovana osoba.“

Pošto uzroke bolesti zavisnosti možemo pronaći u detinjstvu, da vidimo šta je to trauma?

Psihološka trauma je po definiciji reakcija na životne događaje za koje osoba nema odgovarajuće kapacitete i veštine da ih prevlada.

Zbog ograničenosti kapaciteta za prilagođavanje, spektar događaja koji mogu biti traumatični za malu decu je značajno veći nego kod odraslih.

Funkcionisanje mozga i zavisnost

Zloupotreba alkohola utiče na funkcionisanje mozga, tako što utiče na lučenje raznih neurotransmitera u njemu.

Uticaj alkohola na moždane centre za zadovoljstvo

Alkohol utiče i na transmitere zadužene za doživljaj zadovoljstva, što podstiče razvoj i uspostavljanje zavisnosti od alkohola.

Endorfini su supstance koje podižu prag bola, proizvode smirenje i osećaj povišenog raspoloženja.

Endorfini imaju važnu ulogu u procesu emocionalnog vezivanja, koje je osnova opstanka naše vrste. Ljudska novorođenčad su bespomoćna i ne mogu opstati ako ne dođe do vezivanja za roditeljsku figuru, koja brine o njima.

Lučenje endorfina pri konzumiranju alkohola moglo bi dovesti do vezivanju za supstancu i njene efekte.

Dopamin je hemikalija koja je u mozgu zadužena za regulisanje procesa motivacije.

Bez njega, mi bi zapali u stanje potpune obamrlosti.

Dopamin se prirodno luči:
– kad ispitujemo i otkrivamo nešto novo
– kad tražimo hranu ili seksualnog partnera, i
– kad god postoji nešto što nas podstiče

Kod alkoholičara, alkohol vremenom postaje primarni, pa i jedini podsticaj

Uticaj alkohola na moždane centre za stres i kontrolu impulsa

Treći važan segment mozga na koji alkohol utiče je deo koji je povezan sa reagovanjem na stres, a on uključuje:
– hipotalamus
– kontrolu autonomnog nervnog sistema, i
– lučenje hormona stresa – adrenalina i kortizola.

Doživljaj stresa je važan za opstanak, jer signalizuje organizmu da se mora suočiti sa nekom situacijom ili pobeći od nje. Opet, hroničan stres je poseban problem, jer je povezan sa nastankom i održavanjem različitih telesnih oboljenja i psihičkih poremećaja.

Pošto obično imaju problem sa regulacijom stresa, alkoholičari sebe otupljuju alkoholom

Istraživanja sugerišu da je stres među najvažnijim, možda i najvažniji faktor koji utiče na pojavu relapsa u bolestima zavisnosti. U alkoholizmu, to znači da stres dovodi do povećanja rizika od recidiva i propijanja.

Četvrto, kod ljudi obolelih od alkoholizma i drugih bolesti zavisnosti javljaju se abnormalnosti u delu mozga zaduženom za kontrolu impulsa.

Alkohol i druga sredstva zavisnosti negativno utiču na ova četiri sistema u mozgu.

Uticaj sredine na razvoj mozga

Sa druge strane, postavlja se pitanje: šta je bilo pre? Kako se mozak razvijao? Odgovor je: U INTERAKCIJI SA SREDINOM. Dakle, šta će se razviti u mozgu i kako, zavisi od uticaja iz sredine.

Plastičan primer toga je sledeći misaoni eksperiment. Kada bi zdravo novorođenče ostavili u mraku nekoliko godina, ono verovatno nikad ne bi progledalo i ostalo bi doživotno slepo!

Deo mozga zadužen za vid zahteva stimulaciju svetlosnim talasima da bi se razvio.
Ako svetlosti nema mozak se prilagođava, po principu: „Nema svrhe da razvijam vid. Bolje da razvijem druga čula – dodir, sluh, miris.“

Danas znamo da je sredina često faktor koji pokreće ekspresiju određenih gena.

Vaspitanje dece i traume u detinjstvu

Za zdrav razvoj detetovog mozga presudna je interakcija između roditelja i deteta, naročito u ranom detinjstvu. Istraživanja pokazuju da na razvoj detetovog mozga faktori iz sredine utiču još dok je ono u majčinoj utrobi.

Roditelj mora biti prisutan u životu malog deteta i adekvatno odgovorati na njegove potrebe, kako bi se dete zdravo razvijalo.
Roditelji koji su pod stresom i nisu dobro, ne mogu biti prisutni u životu svog deteta na odgovarajući način.

Problem je to što se detetov mozak baš tada najintenzivnije razvija.

Jasno je da u tom slučaju dete nema kapaciteta da razume roditelja koji je pod stresom i kako to da roditelj ne odgovara na njegove potrebe na odgovarajući način. Iz takve situacije malo dete izvlači osnovne zaključke o sebi i svetu, koji će u daljem toku života odsudno uticati na njega.

Odsustvo roditeljske brige dete može npr. da tumači kao da ono nije vredno pažnje. Stiče utisak da svet nije mesto gde njegove potrebe mogu biti na odgovarajući način zadovoljene. Opet, što je veća i kvalitetnija povezanost deteta i majke, dete je sigurnije u prihvatanju samog sebe i ostatka sveta.

Što više ljubavi dobija, biće sposobnije da ljubav pruži. Povezanost je važna za razvoj deteta isto koliko i disanje ili hrana.

Istraživanja pokazuju da što ljudi imaju problematičnija i traumatičnija iskustva u detinjstvu, verovatnije je da će kasnije razviti bolest zavisnosti. Isto to važi i za niz drugih psihičkih poremećaja i somatskih oboljenja.

Rehabilitacija u klubovima lečenih alkoholičara

Čovekov mozak se razvija celog života pa je, pod odgovarajućim uslovima, moguće nadoknaditi dosta onoga što je ranije propušteno.

U tom smislu, uloga grupnog tretmana alkoholizma i klubova lečenih alkoholičara mogla bi biti velika.

Kroz grupni terapijski rad i produženu rehabilitaciju u klubovima lečenih alkoholičara uspostavlja se i održava apstinencija. U interpersonalnom kontekstu reguliše se ponašanje i alkoholičarima se omogućava zdravija readaptacija – ponovno, adekvatnije prilagođavanje.

Tokom lečenja se razvijaju kapaciteti za oslanjanje na zdrave sisteme podrške u grupi, klubu i porodici, kao i na stečena, konstatno obnavljana znanja i uvide o sopstvenoj bolesti.

Tokom lečenja i rehabilitacije alkoholičar se osnažuje i uči da bude nezavistan.
Takođe, uči kako da razvija zdravije i realnije spoljašnje i unutrašnje oslonce.
Time se stvaraju uslovi da lečeni alkoholičar živi zdravijim i smislenijim životom.

Kvalitetno lečenje i rehabilitacija omogućavaju lečenom alkoholičaru da se sad uspešnije suočava sa bolovima i stresovima koje život neumitno nosi.

UMESTO ZAKLJUČKA: „Dozvoli svemu da se dogodi, lepoti i užasu, samo nastavi dalje, nijedno osećanje ne traje zauvek.“
Rajner Marija Rilke

VEZANI ČLANCI

♣ Alkoholizam
♣ Razvoj alkoholizma
♣ Posledice alkoholizma
♣ Lečenje alkoholizma u Srbiji
♣ Alkohol i mozak
♣ Psiholozi odredili 4 razloga zašto ljudi piju

04/12/202404/12/2024

Pravila ponašanja u apstinenciji

Pravila ponašanja u apstinenciji su preporuke za uspešnu apstinenciju, a nastala su iz dugogodišnje prakse lečenja alkoholizma.

Cilj pravila ponašanja u apstinenciji je da doprinesu uspešnom lečenju alkoholizma.

preuzeto iz knjige: „Alkoholizam – od prve do poslednje čaše“,
autori: Dr Zoran Stanković, Dejan Begović, „Kreativni centar“, 2003. god

Pridržavanjem pravila ponašanja u apstinenciji od strane lečenog alkoholičara i saradnika u lečenju smanjuje se rizik nastanka alkoholnog recidiva, što doprinosi uspešnosti lečenja bolesti alkoholizma.

1. Strogo izbegavati mesta i društvo gde ste ranije pili

Ovim se smanjuje rizik od recidiva ili propijanja, i važan je korak u promeni dotadašnjeg alkoholičarskog ponašanja. Odlasci na takva mesta mogu delovati na lečenog alkoholičara provokativno, u smislu da se opet vrati svojoj staroj ljubavi – alkoholu.

2. U kući ili stanu ne sme biti alkohola

Alkohol u kući/stanu predstavlja direktan izazov i dovodi u iskušenje lečenog alkoholičara da ponovo pije. Odsustvo alkohola u neposrednom okruženju u kome alkoholičar provodi veći deo dana, smanjuje rizik od alkoholnog recidiva.

3. Svaki dan uzimati alkoholni blokator

Osim „zaštitne“ funkcije protiv ponovnog pijenja alkohola, uzimanje alkoholnog blokatora pred saradnikom:
– stvara kod lečenog alkoholičara i njegovog saradnika osećaj sigurnosti
– doprinosi izgradnji izgubljenog poverenja i poboljšanju narušenih porodičnih odnosa.

Pravila za uspešnu alkoholnu apstinenciju

4. Svaki dan bez alkohola treba shvatiti kao kapital

Pritom se ne misli samo na novčanu vrednost, već na DOBITI stečene kroz zdraviji način ličnog i porodičnog života. Kako izreka kaže – „zdravlje je najveće bogatstvo“, tako je i svaki dan proveden bez trovanja samog sebe alkoholom, na neki način kapital.

5. U slučaju krize, odbraniti se organizovanim sistemom odbrane

Kriza se javlja kao otvorena ili prikrivena želja za alkoholom, i obično je znak zastoja u lečenju alkoholizma. Krizu prvo treba prepoznati i prihvatiti činjenicu da je nastupila.

Iskoristiti znanja stečena u lečenju alkoholizma i ODBITI PRVI NALET KRIZE.
Angažovati se na fizičkim aktivnostima, da se skrene tok misli sa alkohola.

pravila ponašanja u apstinenciji: odbijanje prvog naleta krize

Zatim treba pred saradnikom uzeti dodatni alkoholni blokator i skupa sa njim izvšiti analizu krize, radi njenog prevazilaženja.

Ako to nije dovoljno, OBAVEZNO se javiti nekom od članova kluba ili teraputu. Ovde je veoma važna uloga saradnika i na krizu treba reagovati ODMAH, bez odlaganja.

Pridržavanje pravila olakšava alkoholnu apstinenciju

6. Pomagati u lečenju drugih alkoholičara, naročito ako su u krizi

Osim pomoći osobi u krizi, terapijski cilj ovog pravila je i promena sopstvenog egoističkog alkoholičarskog ponašanja. Lečeni alkoholičar ne treba misliti samo na sebe, već i na to kako da pomogne drugima u nevolji.

7. Otvoreno govoriti o sebi kao alkoholičaru

Osobama važnim u vašem životu, otvoreno recite da ste alkoholičar i da se lečite od alkoholizma.

8. U slučaju recidiva, odmah se javiti terapeutu, radi saniranja recidiva i nastavka lečenja

Pošto je alkoholizam recidivantna bolest, recidiv je redovan pratilac u njegovom lečenju.
Ali, u slučaju recidiva, nipošto ne treba odustati od daljeg lečenja.
Angažovanjem terapeuta, članova kluba, porodice i ličnim angažovanjem, recidiv se može sanirati i nastaviti lečenje.

Uloga pravila ponašanja u apstinenciji u lečenju alkoholizma

Pravila ponašanja u apstinenciji sigurno ne mogu sprečiti alkoholni recidiv, već je njihova uloga da lečenom alkoholičaru olakšaju održavanje apstinencije, a samim tim će se smanjiti rizik pojave alkoholnog recidiva ili propijanja.

Alkoholizam je teška bolest čijem lečenju treba pristupiti sasvim ozbiljno i odgovorno, aktivnim učešćem u sopstvenom lečenju i poštivanjem pravila koja su proistekla iz višedecenijske prakse lečenja alkoholizma u Srbiji i svetu.

„NIJE SRAMOTA PASTI, SRAMOTA JE NE USTATI IZA TOGA“

VEZANI ČLANCI

♣ Apstinencijalna alkoholna kriza
♣ Alkoholni recidiv i kako ga sprečiti
♣ Lečenje alkoholizma