Za sekundarne dobiti porodice od mog alkoholzma čuo sam tek kad sam kao terapijski zadatak dobio da izvedem ovu temu na klubu lečenih alkoholičara VMA.
Danas govorim kao neko ko je bio duboko u problemu, ko je bio izgubio meru, prešao granicu alkoholizma, ali ko je imao sreću i hrabrost da se zaustavi. Ja nisam počeo piti zato što sam voleo da budem pijan. Mada sam povremeno, kontrolisano znao da popijem sa društvom.
| Autor članka je penzionisani vojni pilot, član kluba lečenih alkoholičara „VMA“ Beograd |
Počeo sam piti više kada sam počeo da osećam razočarenje, stalno prebacivanje krivice i osećaj da moj trud nema vrednost. Moja supruga je imala tešku depresiju. Bila je i bolnički lečena. U njenoj porodici je bilo suicida. To nije bila mala stvar. Godinama sam pokušavao da je podržim, da budem oslonac, da budem jak.
Ali vremenom, u braku sam sve češće postajao – uzrok svega. Ako je bila loše – ja sam kriv. Ako je supruga bila depresivna – ja sam kriv. Ako nešto ne funkcioniše u porodici – ja sam kriv.
I polako, neprimetno, počeo sam bežati u alkohol. Kod mene alkohol nije bio prvi problem. Bio je posledica. Bio je ventil za: osećaj nepravednosti; osećaj nemoći i osećaj da ništa što radim nije dovoljno ni dobro.
Ali ventil je postao požar. U jednom trenutku sam shvatio – više ne pijem „zbog situacije“. Pijem zato što sam postao alkoholičar. To je bio momenat istine. To je bio težak trenutak, ali iskren. Video sam: da deca gledaju; da atmosfera postaje teška i da bežim, umesto da rešavam.
Preuzimanje odgovornosti za porodicu i sebe
I tada sam morao da biram: Ili ću izgubiti sebe, ili ću prekinuti obrazac. Dugo sam sebi postavljao pitanje ostanka u braku: „Jesam li trebao još da izdržim?“ Mislio sam da je snaga ostajanje. Mislio sam da je odlazak poraz. Ali danas znam: nekad ostajanje nije snaga – nego strah. A odlazak nije poraz – nego odgovornost.
Razlika između krivice i odgovornosti je najvažnije što želim da podelim. Krivica kaže: „Ti si loš. Ti si uzrok svega.“ Odgovornost kaže: „Ovo što radiš nije dobro. Moraš to da promeniš.“ Ja nisam bio uzrok suprugine nasledne depresije. Ali sam bio odgovoran za svoje pijenje. To sam morao da prihvatim. Ne da bih sebe kaznio. Nego da bih sebe spasio.
Alkoholizam jeste bolest, ali on nije jedini problem u braku. Ako sve svedemo na to da je alkoholi-čar kriv za sve – onda nećemo rešiti sistem. Ako partner nosi depresiju, traumu, nezadovoljstvo – to mora da se rešava posebno.
Jedan bolestan član porodice može da destabilizuje sistem. Ali i sistem može da održava bolest. Vremenom sam naučio tri stvari:
1. Ne mogu nikoga da spasavam ako sam ja u haosu.
2. Ne smem dozvoliti da alkohol bude moj regulator emocija.
3. Mir dolazi kada prestanem tražiti krivca, a počnem preuzimati odgovornost.
Sekundarne dobiti porodice od mog alkoholizma
Želim da otvorim jednu osjetljivu temu. Kada u porodici postoji alkoholičar, svi vide štetu. Ali retko govorimo o tome da porodica ponekad, nesvesno, ima i određene psihološke „dobiti“ od toga da jedan član bude problem.
Iako zvuči čudno, porodica ponekad razvije određene „sekundarne dobiti“ od alkoholizma ili obra-sce prilagođavanja:
• Jasna podela uloga – jedan je „problem“, drugi je „spasilac“.
• Fokus na alkoholičara – svi problemi se objašnjavaju alkoholizmom.
• Izbegavanje drugih tema – lične frustracije, brak, nezadovoljstvo ostaju u senci.
• Sažaljenje i moralna superiornost (nesvesno) kod partnera.
To nisu svesne manipulacije, već psihološki mehanizmi preživljavanja. Fokus je uvek na alkoholi-čaru. Dok sam ja pio:
• Glavni problem i krivac u kući bio je alkohol, a sve druge teme su bile u senci.
• Nije se govorilo o depresiji, nezadovoljstvu, ličnoj odgovornosti.
Dok postoji „alkoholičar“, sistem ima jasno objašnjenje za sve i to su zapravo te sekundarne dobiti porodice od mog alkoholizma. To je, paradoksalno, stabilnost – iako je bolna.
Moja supruga je imala tešku depresiju. Ali dok sam ja pio, ona je mogla biti spasilac: ona koja trpi; ona koja upozorava; ona koja se osećala da je bi mogla biti „jača“.
Uloge žrtve i spasioca daju osećaj moralne pozicije.
Moj prestanak pijenja alkohola
Kada sam prestao piti – ta uloga je nestala. Ako je sve bilo „zbog mene“:
• onda niko drugi nije morao da se suoči sa sopstvenim bolom
• depresija supruge je imala spoljašnji uzrok
• nezadovoljstvo u braku i porodici je imalo objašnjenje
Kada sam prestao piti, porodica se suočava sa prazninom: ako više ne piješ – šta je sada problem? To je moment kada se mnogi odnosi raspadnu. Ne zato što je trezvenost loša. Nego zato što nestaje stara struktura.
Ne govorim ovo da bih rekao: „eto, i porodica je kriva.“ NE! Govorim da shvatimo: alkoholizam je porodična bolest. On organizuje ceo sistem. Dok alkoholizam postoji, svi znaju svoje uloge. Kada nestane – svi moraju da pronađu nove. Neki to mogu. Neki ne mogu.
Nestade alkohol, nestadoše i sekundarne dobiti porodice
Kada sam prestao piti alkohol, mislio sam da će sve postati bolje. Ali shvatio sam da moj alkohol nije bio samo moj problem – bio je deo porodične ravnoteže. Kada sam ga uklonio, sistem se promenio. I to nije svako mogao da prihvati.
Sad shvatam da su tada takođe nestale i sekundarne dobiti porodice od mog alkoholizma.
Mislim da je podrška supruge veoma važna, ali je ključ lečenja alkoholizma ipak odluka samog alkoholičara. Sve dok ja nisam doneo odluku, niko me nije mogao izlečiti. Podrška pomaže, ali ne može zameniti ličnu odgovornost.
Priznajem požrtvovanje i ulogu supruge, ali ne predajem joj moć nad mojom trezvenošću. Moja žena je sigurno bila povređena mojim alkoholizmom. Ali povređenost ne daje nikome pravo da stalno prebacuje krivicu za sve.
Kao što moje pijenje nije bilo rešenje, tako ni stalno optuživanje nije bilo rešenje.
Da sam ranije prestao piti, možda bi neke stvari bile drugačije. Ali danas verujem da problem nije bio samo alkohol. Kada sam prestao piti, osnovna dinamika odnosa se nije promenila. To mi je pokazalo da je sistem bio dublje poremećen.
Godinama sam mislio da je ostajanje u braku borba. Danas mislim da je prava borba bila prestati piti alkohol. Odlazak nije bio bekstvo od odgovornosti – bio je prekid obrasca koji je vodio u dublji alkoholizam.
Ne volim reč krivica. Verujem da smo oboje imali svoje slabosti i svoje bolesti. Ja sam odgovo-ran za alkohol. Ona je odgovorna za svoje mentalno zdravlje. Porodični sistem je bio odgovornost oboje.
Podrška supruge jeste dragocena, ali smatram da nijedna supruga ne treba da nosi odgovornost za to da li će suprug piti ili neće. To je odluka i odgovornost svakog od nas pojedinačno.
Moje viđenje porodice kao sistema
Kad kažem da je porodica imala i sekundarne dobitiod mog alkoholizma, ja ne ovorim da je porodica kriva. Govorim da porodični sistem ima više slojeva i da svi u sistemu razvijamo uloge koje nam pomažu da preživimo.
Prihvatam da je to bio sistem u kome smo svi imali svoje uloge. Kada sam ja promenio svoju ulogu, sistem se promenio.
Ali sam odabrao drugačiju, novu ulogu. Biram trezvenost. Biram mir. Biram odgovornost. Ne zato što je neko drugi postao bolji. Nego zato što sam ja odlučio da budem bolji.
Ja sam danas odgovoran za svoju trezvenost. Ne tražim krivca za prošlost. Samo pokušavam da razumem kako sistem funkcioniše, da bismo svi mogli zdravije dalje. Danas ne tražim krivca. Ne tražim opravdanje. Ne nosim bes.
Ovo je moje iskustvo. Ne mora da bude isto kod svakoga. Ali meni je razumevanje sistema pomoglo da ostanem trezan.
Sagledavanje sebe kao ličnosti i kao alkoholičara
Počeo sam piti jer nisam više mogao da nosim pritisak – ratne traume, gubitak porodice, kompletne imovine, prijatelja, potom posle novog braka – opet novi rat, opet traume.
Zatim saznanje za psihičke probleme supruge, dugogodišnja borba sa njenom depresijom i moja odgovornost prema deci i porodici, osećaj da moram sve držati pod kontrolom.
Alkohol je u tom periodu postao način da ućutkam bol, da izdržim, da ne padnem. Ali kada sam prestao piti, dogodilo se nešto što nisam očekivao. Moja trezvenost nije svima donela olakšanje.
Shvatio sam da je moja uloga „onog koji pije“ imala određenu funkciju u porodičnom sistemu. Dok sam ja bio problem, mnoge druge stvari nisu morale da se otvaraju.
To me je navelo da razmišljam o sekundarnim dobitima porodice od mog alkoholizma: o tome kako nekad nesvesno i drugi mogu imati određenu korist od toga što jedan član nosi simptom.
Kada sam prestao piti, shvatio sam da alkohol nije bio uzrok svega, već simptom. Kada sam uklonio simptom, morao sam videti prave uzroke – i da neke od njih udaljim od sebe da bih spasio sebe i decu.
Trezvenost je mene spasila. Spasila je i moj odnos sa decom. Donela mi je mir. Ali me je i naterala da vidim stvari koje ranije nisam hteo ili nisam smeo da vidim.
Sada sam trezan dve godine. Osam meseci sam u Klubu lečenih alkoholičara. Učim, slušam i prihvatam pomoć, zato što želim ostati stabilan. Jer znam da alkohol ne rešava problem. On samo odlaže suočavanje. A ja više ne želim da bežim.
Moja deca su danas odrasli ljudi. Završili su fakultete. Rade, samostalni su. Imamo odličan odnos. Moja kćerka često dođe na VMA u Klub. Sviđa joj se atmosfera.
To mi znači više nego bilo kakvo opravdanje. To je moja najveća nagrada.
Danas nisam besan. Ne govorim loše o bivšoj supruzi. Ne tražim krivca. Shvatio sam da je ona imala svoju bolest. Ja sam imao svoj alkoholizam.
Kako sam rešavao bračne probleme?
Ceo život sam učio da budem racionalan. Kao oficir pilot, emocije nisu smele da upravljaju odlukama. U vazduhu nema mesta panici, nema mesta slabosti. Tamo odlučuje hladna glava. Ta navika da kontrolišem sebe, da potisnem strah, bes, tugu – prenela se i u moj privatni život.
Nisam znao da pričam o onome što me boli. Znao sam da izdržim. Znao sam da funkcionišem. Znao sam da spasavam situacije. Kada su se u porodici pojavili teški periodi, depresija, bol, neizvesnost – ja sam ušao u režim preživljavanja.
Nisam pitao kako sam. Pitao sam šta treba da se uradi. Ali čovek nije avion. Ne možeš beskonačno leteti sa oštećenjem, a da to jednom ne ostavi posledice.
Alkohol je ušao tiho. Nije došao kao porok, već kao olakšanje. Kao pauza od napetosti. Kao način da ne osećam sve ono što sam godinama sklanjao u stranu. Kada sam shvatio da počinjem da gubim kontrolu, morao sam da donesem najtežu odluku – da prestanem. Da spasim sebe. Da spasim odnos sa decom. Da prestanem da budem simptom.
Ali kada sam prestao piti, otkrio sam nešto što me iznenadilo: moja trezvenost nije svima donela mir. Shvatio sam da je moja uloga u porodici, pa i moj alkoholizam, imao određenu funkciju. Dok sam ja bio problem, mnoge druge stvari nisu morale da se vide.
Šta mi je donela trezvenost?
Zato danas ne želim da govorim samo o alkoholu. Želim da govorim o sistemu. O ulogama. O tome šta se dešava kada čovek prestane da nosi tuđa opterećenja i počne da nosi sebe.
Jer smatram da trezvenost nije samo prestanak pijenja. Trezvenost je preuzimanje odgovornosti za svoj život — pa makar to značilo i promenu odnosa, gubitke i nove početke.
U avijaciji postoji pravilo: kada se u letu desi kvar, pilot prvo mora stabilizovati let. Ako počne rešavati sporedne sisteme, rizikuje sve. Danas vidim da je moj alkoholizam bio kao upaljena lampica na tabli – signal da nešto u sistemu nije u redu. Godinama sam gasio lampicu, ali nisam popravljao uzrok.
Kada sam prestao piti, nisam samo ugasio simptom. Počeo sam da stabilizujem let. A kada se let stabilizuje, onda se tek vidi pravo stanje celog sistema. I tada svako u letelici mora da preuzme svoju odgovornost.
Čovek nije avion. Mene je trezvenost spasila. Trezvenost nije samo prestanak pijenja. Trezvenost je preuzimanje odgovornosti za svoj život.
Deca poklone let, meni čoveku koji je vratio sebe. To nije samo poklon. To je poruka. To znači da me vide, kao oca koji je ostao, izborio se i stabilizovao svoj let. Ima nešto simbolično u tome – čovek koji je morao da se prizemlji (spusti na zemlju) da bi preživeo i onda ponovo dobije nebo kao poklon.
Taj novi let više nije bio beg – bio je UŽIVANJE.